Neponovljiva avantura

Danas se malo ko seća poduhvata koji su ostvarili automobilski entuzijasti iz Srbije davne 1975. godine, kada su se odvažili u nameri da sa nekoliko automobila "zastava 101" krenu na put od Kragujevca do najvišeg vrha Afrike, Kilimandžara. Davno je to bilo, priču o ekspediciji polako je prekrio veo zaborava. Ali, arhitekti Milanu Rakočeviću, idejnom tvorcu te nesvakidašnje avanture, danas, posle četiri i po decenije, činilo se da nije sve ispričano, da je ostalo mnogo toga da se kaže o toj avanturi, ali i o onima koji su je osmislili, organizovali i izveli. Kao pedantan i sistematičan čovek sačuvao je "tomove" dokumentacije i fotografija sa te ekspedicije.

A sve je počelo njegovim odlaskom u Pariz na III stepen studija. Po završetku se i zaposlio u „Gradu svetlosti“. Službeno je 1971. prešao u Alžir. Slobodno vreme je koristio za obilazak Sahare, koja ga je potpuno opčinila. Po povratku u zemlju držao je predavanja o Africi i Sahari sa idejom da se tamo vrati sa našim ljudima i da kamerom i perom prenese to jedinstveno iskustvo ovde.

- Jedini čovek koji je razumeo, odmah prihvatio moju ideju i bio spreman da krene u njeno ostvarenje bio je Branimir Džo Perić, tada poznati automobilista i savetnik za auto-sport Crvene Zastave. Moja želja je bila da krenem sa svojim spačekom u Saharu, ali je Džo predložio da idemo zajedno Zastavama 101, objašnjava Milan Rakočević. Kako se Džo ozbiljno zagrejao za ovaj predlog, u meni se rodila želja da se upustimo u avanturu koja će nas od Kragujevca odvesti sve do Kejptauna, na krajnjem jugu afričkog kontinenta. Džo me je potom upoznao sa Draganom Drakulićem, komercijalnim direktorom Crvene Zastave, koji je odmah prihvatio zamisao, pre svega kao dobar poslovni poduhvat, i počeo da stvar "gura dalje". Dragan Drakulić je tako postao "generator" za ostvarenje ove ekspedicije, kaže Rakoćević.

Kilimanžaro umesto Kejptauna

U aprilu 1974. krenulo se u detaljnu razradu plana. Inicijalni plan bio je da se kroz zapadnu Afriku i Saharu dođe do Kejptauna, što do tada niko u svetu nije organizovao. Ali, informacije o nemirima u pojedinim afričkim zemljama, posebno ratom pogođenim Kongom, zaustavile su planiranje ove rute. Kako bi se sačuvao naziv "KK 75" (Kragujevac- Kejptaun) odlučeno je da se organizuje ekspedicija od Kragujevca do Kilimandžara sa itinererom: Jugoslavija, Grčka, Egipat, Sudan, Uganda, Kenija, Tanzanija, Kilimandžaro. U avgustu 1974. počele su i ozbiljne pripreme.

Iako je prvobitno bio planiran anganžman više vozila, na osnovu prijavljenih entuzijasta odlučeno je da se krene sa pet novih crvenih Zastava 101, serijskih, koje su Džo i Milan preuzeli direktno sa proizvodnih traka fabrike u Kragujevcu.

Iskrcavanje sa šlepa nakon plovidbe od Egipta do Sudana preko Jezera Naser

Ujutru, 14. februra 1975. u Kragujevcu su preuzeti automobili, četiri „keca“ sa specijalnim nalepnicama. Prepravljeni su tako što su im bila izvađena zadnja sedišta, montirani gepeci na krovu za dve kante od 20 litara goriva i dve rezervne gume. U svakom vozilu bila su po dva člana ekspedicije. Peti automobil bez nalepnica, korišćen je kao podrška za fotografisanje i u njemu su se vozila tri člana ekspedicije.

Kolona vozila krenula je na put 11. septembra 1975. oko 17 časova po podne.

-Uz male probleme ušli smo u tada još nestabilnu Grčku posle svrgavanja vojne hunte, stigli do Atine, smestili se uz pomoć predstavnika Crvene Zastave, ali smo se, umesto u Pireju, zbog velikog nevremena, ukrcali 230 km dalje, u Patrasu, da bi brodom iz Italije nastavili za Aleksandriju. Na Mediteranu nas je pratila velika oluja i kod skoro svih je prouzrokovala morsku bolest, priseća se Rakočević i dalje objašnjava na kakve su birokratske peripetije odmah naišli.

U Egipat, su ušli preko zakrčene luke Aleksandrije i tamo ih je dočekao predstavnik Zastave. Usledilo je dugo čekanje, a uz određene troškove, morali su da preregistruju automobile i uzmu egipatske tablice. Tokom noći su, po vrlo lošem putu, krenuli za Kairo, gde su prespavali u hotelu. Pauzu u Kairu mehaničari su iskoristili da servisiraju automobile. U međuvremenu, u našoj ambasadi u Egiptu, dobili su informaciju da u Sudanu kroz Nubijsku pustinju, kuda su se oni uputili, putevi uopšte ne postoje.

- Iz Kaira smo nastavili ka Luksoru. Usput smo sretali mnogo ljudi koji su nas pozdravljali povicima "Tito-Naser". Od Luksora put nas je vodio dalje do Asuana, najlepšeg grada Egipta i asuanske brane na Nilu. U Asuanu smo uspeli nekako da pronađemo neko plovilo, malu skelu sa motornim čamcem, koja je poslužila da nas preko jezera Naser prebaci do mesta Vadi Halfa u Sudanu. Putovali smo tri dana, noću slabo spavali, jer smo zazirali od nepoznatih ljudi i ne baš prijatnog okruženja. A problem je bila i hrana i voda. Mnogo hrane se pokvarilo od vrućine, kaže Rakočević.

Noć u zatvoru

Za dalji put kroz Sudan, do Kartuma, preporučili su im voz uskog koloseka, koji su izradili Britanci tokom kolonijalne vladavine. Da bi iz grada Vadi Halfe nastavili kroz Nubijsku pustinju angažovali su lokalnog vozača sa Land Roverom, koji im je pomogao da stignu do Kartuma. Automobili su se iznenađujuće lako kretali kroz pustinju i formirali lastin rep, tako da je jedno vozili bilo na čelu, a dva sa strane. Unapred je, inače, bilo dogovoreno da kada voze u koloni uvek moraju da vide vozilo ispred i iza sebe, a u slučaju da se izgube iz vidika staju i daju svetslosne signale. U pustinji su se rukovodili prema kompasu. Velike vrućine i nepredvidljiv put predstavljali su veliki problem.

Prvog dana su prešli 400 km, drugog samo 120, trećeg dana 275, a četvrtog 195. U više mahova tokom puta automobili su se zaglavljivali u pesku, pa su svi morali da pomognu da se izvuku. Na kraju dana spavali su u automobilima. Sledeće mesto bilo je Abu Hamed, do koga su jedva stigli zbog peščane oluje. Na daljem putu su im pomogli vojnici na koje su naišli na malom kamionetu i koji su zajedno sa njima gurali zaglavljena vozila. Na kraju drugog dana stigli su u mesto Al Šereik, gde su im kao najbolje mesto za spavanje ponudili lokalni zatvor!

Četvrtog dana je nastavak puta prema Kartumu bio lakši, a nekoliko kilometara pred Kartumom naišli su i na asfalt. U Kartumu su srdačno primljeni u jugoslovenskoj ambasadi, gde ih je dočekao ambasador Ljubo Drndić. Raspitujući se kod naših ljudi rasutih po gradilištima saznali su da dalje prema jugu putevi uopšte ne postoje, da nema benzinskih pumpi i da su česti oružani sukobi. Zato su tu morali da se snadbeju gorivom za put do Džube udaljene 1.600 km. Unajmili su jedan kamion za 400 dolara da ih prati, uz uslov da mu nabave četiri bureta goriva, koja bi trebalo da mu budu dovoljna za 3.200 km, kako bi se posle vratio. Za dalji put kupili su 1.200 litara benzina u šest velikih buradi, koje su teškom mukom utovarili u kamion.

Kako vize za Ugandu, koje su celim putem očekivali, nisu dobili, članovi ekspedicije morali su iz Sudana da krenu prema Keniji preko planine, bespućem, gde niko pre njih nije prošao.

- Odmah posle Kartuma nestalo je asfalta, opet pesak, lastin rep, česta zaglavljivanja i sunce koje nemilosrdno prži u dolini Belog Nila. Za izvlačenje iz živog blata morali smo da gazimo do pojasa i kačimo sajlu kojom nas je kamion izvlačio na suvo. U ovoj fazi bili smo osuđeni da spavamo u kolima, a neki na kamionu. Neočekivano, jednog dana vozač kamiona je promenio odeću i rekao ostalima da ga od sada umesto Jusuf zovu Džosef. Bilo je to na granici Severnog i Južnog Sudana, poprištu verskih ratova, objašnjava Rakočević.

Drugog dana od Kartuma opet su ih dočekali izrovani drumovi kamionskim točkovima, pesak, pustinja, najezda insekata, gde su danju ordinirale nesnosne muve, a noću komarci. Ozbiljan problem bio je nedostatak vode, a jedina rezerva ostala je ovčija mešina na kamionu, ali zbog njenog smrada niko nije mogao da je pije.

Na kraju dana spavali su na otvorenom, uz stražarenje, što zbog eventualnih lopova, što zbog straha od divljih životinja. U centru Džube nailaze na gradilište Energoprojekta. Zbog ratnih sukoba sva gradilišta bila su u zastoju, a naši su bili skoro pa taoci situacije. Vize za Ugandu, koje su celim putem očekivali, nisu stigle. Morali su iz Sudana da krenu dalje prema Keniji, preko planine, bespućem, gde niko pre njih nije prošao. Zadnje mesto u Sudanu zvalo se Kapojte, a mesto u Keniji- Lokičokio. Između-prazan prostor. Bez puta, kojim nikada nisu prošla motorna vozila, planinski prevoji do 1.600 m nadmorske visine, stalno zaglavljivanje. Domorodci koje su sretali žive daleko od civilizacije, imena država im ništa ne znače, Sudan, Kenija, Jugoslavija… sve isto! Ni novac koji su dobili za njihova koplja i strele. Pesak, rupe, kamenje. I životinje, koje privlače lovce i krivolovce iz čitavog sveta.

Na Ekvatoru

Mesec dana od polaska iz Kragujevca stigli su najzad u Keniju. Niko im ne traži pasoše, jer iz tog pravca niko ni ne dolazi. Od mesta Lokičokio dalje prema mestu Lodvara nailaze na najveće nevolje, gume pucaju jedna za drugom, menjaju ih rezervne, zatim krpe probušene. Sve u svemu, agonija. Na kraju skidaju točkove sa svih automobila, osim jednog na čiji gepek ih tovare i kreću po pomoć, usput ostavljajući gume koje su se naknadno probušile. Stižu do malog kampa sa hrišćanskim misionarima. Pozajmljuju mali kamionet na koji utovaraju vulkanizerske mašine i dva kršna domorodca za ispomoć. Vraćaju se da bi pokupili gume koje su ostavili usput. Nastavljaju put, ulaze u Ugandu bez vize, bosonogi vojnik ih je, uz nekoliko kocki šećera, pustio dalje, voze planinama i posle susreta sa kamionom, prvim posle toliko dana, shvataju da se ovde vozi levom stranom. Zasekli su Tanzaniju i vratili se u Keniju, a da im nigde nisu overili pasoše. Odatle su dobrim asfaltnim putem krenuli ka Najrobiju i oko podneva naišli na veliku tablu na kojoj je pisalo Ekvator. Čestitke i fotografisanje.

-Za dolazak do Kenije velike zasluge idu mehaničarima Slobi i Miki, koji su sjajno obavili svoj posao. Ova zemlja nas je sve iznenadlila svojom lepotom i zaslužuje epitet afričke Švajcarske, sa svojim šumovitim tropskim predelima, kaže Rakočević. Inače, ova zemlja bila je domaćin East African Safari Rally-a, najtežeg koji se tada održavao u FIA Svetskom reli šampionatu.

Pešice na Kilimandžaro

U našoj ambasadi u Najrobiju organizovana je konferencija u čast onih koji su prošli tamo gde niko do sada nije prošao i tada su poslati prvi izveštaji u Jugoslaviju o uspešnom poduhvatu. U lokalnim novinama su se već pojavile informacije o ovoj ekspediciji i nameri da Zastavama 101 osvoje Kilimadžaro, ali iz uprave Nacionalnih parkova Tanzanije saopšteno im je da nije dozvoljeno bilo kakvo testiranje automobila na Kilimadžaru. Iz glavnog grada Kenije nastavljaju dobrim asfaltnim putem ka Tanzaniji i Kilimandžaru. Zbog nedostatka bilo kakvih pečata da su ušli u Keniju imaju probleme da izađu. Uz intervenciju naše ambasade, rešavaju i taj problem i ulaze u Tanzaniju, a na prvom prevoju već vide ogromnu belu kupu Kilimandžara. Stižu do sela Marangu, na južnim obroncima Kilimandžara. Kraj. Za Zastave 101 ekspedicija je uspešno završena.

Datum- 19. mart 1975. Deo ekipe krenuće na uspon na Kilimandžaro, njih šestoro, vrh Uhuru na 5.895 metara.

Zatim povratak- Kenija, luka Mombasa i ukrcavanje automobila u brod. Zbog blokiranog Sueckog kanala brod je išao oko Afike i Rta dobre nade, svratio do Kejptauna… bar su oni ispunili prvobitno predviđenu rutu. Članovi ekspedicije se avionom vraćaju u zemlju, Alitalia je poklonila karte.

Zastave 101 su se izvanredno pokazale, skoro bez kvara, uz redovno servisiranje, za šta su zaslužni automehaničari ekspedicije.

Uz sve ogromne izazove, naporan put, probleme sa hranom, vodom, higijenom, gorivom, uz male nesporazume, svi članovi su zajedno uspeli, uz odlučno Džoovo vođstvo. Veliki uspeh za sve, posebno za Zastave 101. Bez specijalno pripremljenih automobila, bez savremenih sredstava orijentacije i komunikacije, bez tačnih geografskih karata, jedna odvažna grupa ljudi je uspela u nameri da ostvari nešto što će svakako ostati zabeleženo u analima domaće istorije.

KNJIGA O EKSPEDICIJI

Kako je vreme proticalo, Milanu se činilo da ekspedicija polako pada u zaborav. U reportažama svakako nije moglo sve do detalja da se prikaže, pa je ostalo puno toga neispričanog o samoj ideji, o ljudima koji su to osmislili, organizovali i izveli. To je za Rakočevića predstavljalo dodatni motiv da o svemu ovome napiše knjigu. Knjiga je izvanredna, detaljna i prikazuje sve, od inicijlanih ideja, razrade do realizacije. Navedena je precizna hronologija svih dešavanja, sa tačnim datumima i mapama kretanja, koje čitaoce približavaju ekspediciji, tu su i odlične fotografije koje sve ovo ilustruju i originalni dokumenti koji prate svaku fazu ekspedicije, uz prikaz novinskih članaka koji su svojevremeno objavljeni. Bravo za autora!

IŠLI I NOVINARI IZ JUGOSLAVIJE

Ginka Milinković je kontaktirala redakcije svih velikih jugoslovenskih novinskih kuća da pošalju svoje novinare na put. Pozitivno su odgovorili zagrebački „Vjesnik“ i beogradske novinske kuće: „Borba“, „Novosti“ i „Politika“, dok je Radio-televizija Beograd odobrila slanje snimatelja i reditelja.

NIŠTA BEZ CRVENE ZASTAVE

Glavni sponzor bila je fabrika automobila Crvena Zastava, ostali sponzori su bili- rafinerija nafte Modriča, fabrika guma Tigar, Jugolek je dao lekove, a Mesna industrija 29. novembar iz Subotice je donirala pet velikih paketa konzervirane hrane (veći deo konzervi je na temperaturama iznad 65 eksplodirao), kao i znatan broj manjih firmi.

BUDŽET

Ukupni troškovi ekspedicije su proračunati na oko 100.000 dolara. Dnevnice svih učesnika su isplaćene odmah, a poneto je i 15.000 dolara u gotovom novcu za usputne troškove ekspedicije

DOKUMENTARNI FILM

Tokom i posle ekspedicije objavljeno je puno tekstova i reportaža u dnevnim i ilustrovanim novinama, Branko Baletić je režirao dokumentarni film „Ekspedicija Kragujevac – Kilimandžaro’’, Bogdan Šekler je napisao knjigu „Džambo Afriko“, a Dušan Sekulić “Putokaz za jug”.

ČLANOVI EKSPEDICIJE

• Milan Rakočević organizator ekspedicije
• Branimir Perić Džo vođa ekspedicije
• Ginka Milinković pomoćnik organizatora
• Slobodan Nikolić automehaničar
• Miodrag Barlov automehanicar
• Joža Vlahović novinar “Vijesnika” iz Zagreba
• Bratislav Grbić kamerman
• Branko Baletić filmski režiser
• Dušan Sekulić novinar Ilustrovane politike
• Mioljub Jelesijević fotoreporter
• Bogdan Šekler novinar „Borbe“ i „Večernjih novosti“ i lekar ekspedicije