Zvezdanin „tata” Gule

Kroz veliki broj tekstova u ovoj rubrici se nekako uvek pominju ta čuvena Zvezdana i njen „otac”, pod nadimkom Gule. Konačno je došlo vreme i da vam predstavimo tog toliko pominjanog Guleta, što je sveopšte poznati nadimak Dragutina Ristića. I odmah da se razumemo, ovde neće biti priče o pobedama, titulama, rekordima i ostalim pikanterijama vezanim za šampione. Jednostavno, Gule Ristić nema ništa od toga, ali ima ono najvažnije što retko ko poseduje – neizmernu ljubav prema trkama! I dalje vedrog duha i uvek spreman za šalu i dvosmislene doskočice, Ristić nas je dočekao u svom kutku u naselju Višnjička banja. Povrede i operacije oba kolena jedini su iole vidljivi trag godina na našem domaćinu, kojeg nismo videli nekoliko godina...

„Ma šta ima da me gledaš, koji ću ti... ” – u svom stilu želi dobrodošlicu Ristić. „Znaš da ne volim da brbljam ja tu kao nešto za novine, nego mi bilo glupo da te otkačim, dugo se znamo. Nisam ti ja nikakav šampion, to me nikada nije interesovalo. Pehari, titule, sve to dođe i prođe, ja sam trke vozio da vidim šta i koliko mogu. I uvek sam to radio „do daske”, bez puno taktiziranja i „cinculiranja”. Zato sam valjda više izletao i „upljeskao” automobile nego što sam imao uspeha nekog, mislim da sam imao oko 20 udesa, luda glava. Ne mogu da kažem, bilo je tu puno i tehničkih malera i pomalo gurkanja konkurenata kada sam baš mogao da pobedim, ali... Nema veze, sve je to rokenrol, bitno je bilo to druženje, to ostaje za ceo život.” – odsečan je Ristić

Siguran sam da je tu bilo uspeha, nije baš ni autor ove priče više najsvežije memorije, ali znam da je bilo nekih uspeha.

Kako je nastala Zvedana?

Priča o najpoznatijem ,,fići“ ikada počela je na prelazu između 1979. i 1980. godine.
„Smišljam šta ću, kad vidim neka deca napravila šablone za zvezdice. Pravili su to za čas likovnog, ali ja to lepo uzmem, odem po sprej, i tamo gde su bile te fleke od gita krenem da farbam. Svidi se to meni, trk po još jedan sprej, i tako nastane Zvezdana! Za 1981. godinu ja dobijem novu školjku, Zvezdanu prosledim Bošku Markoviću. Skršim ja tu novu školjku, i šta ću, ajde sa Susijem (Cvetićem) i njegovim bratom Mićom ponovo da radimo Zvezdanu. Ofarbali smo je u njenu izvornu žutu boju, bio sam kao poštar. U Slavonskoj Požegi crkne, u Kraljevu otpadne rukavac i ostavim „fiću” na Banovom brdu onako „kljakavog”, kako sam ga i doterao iz Kraljeva. Onda u nekom trenutku dođe tadašnji početnik, Čeda Brkić, i kupi tog „fiću”, pa posle ode u ruke Vukše, verovatno je kasnije Zvezdana nastavila i dalje svoj život. Ali eto, to ti je puna priča o Zvezdani, da nije bilo dece sa tim šablonom za likovno i moje improvizacije, ne bi bilo ni Zvezdane” – zaključuje Ristić.
I zaista, original je samo jedan, sve ostalo su bile ipak samo kopije, dodali bismo.

„Ma jeste, mada nisam nešto ja dugo vozio, od 1979. do 1982. aktivno, sve u „fićama”. Posle je tu bilo nekih izleta u nekim našim kreacijama „juga”, ali sam definitivno prestao kada se rodio sin Jovan. Šta ćeš, morao sam nešto da radim konkretno, dete kući vrišti, plače, sve je bilo na pokojnoj supruzi Brankici. Trebalo je obezbediti „lovu”, onda sam morao da počnem i da konkretno radim nešto, jer sam do tada 10 godina bio samo na trkama i oko trka.” – otvoreno kaže Ristić. „I za tih nekoliko godina najbolji rezultat mi je treće mesto u šampionatu ondašnje Jugoslavije na brdskim stazama. Bio je to lep uspeh u onakvoj konkurenciji, oko tebe sve same „aždaje”. Te godine sam zavšio i četvrti na krugu, e tu su mi maleri „dadu dadinu”! Do polovine sezone sam bio vodeći, posle pukne ovo, ispadne ono i titula ode kod Saše Miloševića, onog čuvenog doktora za muške stvari. Recimo na Grobniku, u Rijeci, trkam se u vrhu, majstori oko mene, sećam se Senad Bećar, Jožef Šikloši, Ljuba Milenković. Ostanem od starta bez druge brzine, nije ona nešto tamo ni trebala, da li beše na jednom mestu, nebitno. Uglavnom, tu sam isto bio blizu pobede, ali me „zavari” otpozadi Pavlin i to je bio kraj priče” – uz osmeh se priseća Ristić.

Naš sagovornik je rođen u srcu Beograda, u zimu 1957. godine, na Slaviji. Kasnije se sa roditeljima seli na Banovo brdo, pa se opet vraća u rodni kraj. Te „migracije” su mu pomogle da stalno bude u kontaktu sa najvećim šampionima tog vremena...

Samo ga pusti u nepoznato

Pošto o sebi kao vozaču nije želeo mnogo da priča, kasnije pristigli gost i Guletov veliki prijatelj, Boško Marković, insistirao je na jednoj činjenici – Gule Ristić je bio najbolji „na neviđeno”, na trkanju s malo, ili gotovo bez ikakvog treninga. Imao je jednostavno neki osećaj i vrlo brzo je savladavao nepoznate krivine i spletove. Valjda zbog toga, pored uglavnom nedostatka novca, nije ni voleo puno da trenira. Daleko više mu je prijalo „podbadanje” rivala i druženje uz smeh, nego trening.

‍

„Ja sam još kao klinac bio zaluđen trkama, išao sam stalno i fotografisao trke, mislim da mi je prva bila ona čuvena na Ušću, 1969. godine. Kad sam malo porastao zaposlio sam se u firmi „Jugoauto”, a tamo sam radio sa čuvenim Jovicom Milovanovićem. Bio sam prosto opčinjen njegovim „850 specijalom”, i tako je to krenulo. Redovno sam išao na svaku trku sa Jocom i njegovom ekipom, na trkama sam počeo da se interesujem za sve i naučio sam da radim mehaniku. On je glavni „krivac” za moje angažovanje u trkama, dobro i njegov brat Ljuba malo. Tada su uglavnom bili svi sami svoji majstori, pa je to bilo vrlo logično da se savladaju tajne mehanike. Kako su godine odmicale tu sam se i usavršavao u pravljenju motora, zajedno sa Boškom Markovićem i drugima. Kada sam se ponovo vratio na Slaviju, blizu mi je bilo ono čuveno i toliko pominjano dvorište u Lazarevićevoj ulici, gde sam se družio sa Pajom (Komnenovićem), Krečkom (Dragan Kreča), Boškom (Markovićem), Kujbom (Miroljub Kujbuš) i ostalima iz Akademca i Crvene zvezde, tada najvećih klubova.”

Treba nam puno Bane Feroda!

Današnje trke slabo prati, skoro pa nikako. Što zbog godina, što zbog stanja u sportu, retko je na stazama. Mada nije samo to problem:
„Nervira me kad se ovi neki današnji busaju kako su treći u šampionatu. Nisi rođače ti treći, ti si poslednji, pošto vas je bilo samo trojica” – oštro konstatuje Ristić i nastavlja u istom tonu – „Imam utisak da svako danas može da sedne i vozi trke, padne mu na pamet i ljuljaj. Nekada se ipak znao neki red. Sad „pametnjakovića” koliko voliš. Pa, bre, mi smo imali masu ljudi koji su bili oko trka, u trkama, stalno prisutni, prateće ekipe, pravili motore, lupali limariju, šta sve nisu radili. Sve su znali, kako radi automobil, kako vešanje, šta bi trebalo popraviti, doraditi. Imaš jednog Baneta Ferodu, „milion” godina je u trkama, svašta zna, ali mu je iz nekog razloga uvek nedostajao taj završni čin – da sedne i odveze trku! E, to sada fali, mnogo takvih Baneta Feroda! Uz druženje i međusobno uvažavanje, ali to sam ti već pričao, da ne davim” – završava Ristić

Nedostaje nam sam početak karijere, stalno si bio prisutan na trkama, ali kako je došlo do toga da počneš da voziš?

„Kako? Vidi ovako, ja sam tamo uvek bio zadužen za dobar štimung, stalno sam „čačkao” i dobacivao svima kada izlete, okrenu se, polome nešto. I tako meni kažu jednom prilikom da samo „laprdam” i „drndam” ljude i da, kada sam tako pametan, sednem da probam. Kažem ja ajde, nikakav problem. Uzmem od Kreče neku slupanu školjku, stajala je godinu i po dana u garaži Parking servisa, u nju smo bacali tetrapake od jogurta i ona pakovanja od PKB viršli. Sredim ja nju, izlepim je u neku kao Fitpaldijevu šaru, kao formula koju je tada vozio, i krenem da se trkam 1979. godine. Na kraju sezone ja uzmem da razlepim „fiću”, kad ono s nalepnicama „pošao” i git. Kako smo platili pripremu i farbanje, takav smo kvalitet dobili, na „dođem ti” – u svom stilu, uz obostrani smeh, priseća se Ristić. „E tu nastaje Zvezdana... Ali to ću posle da ti ispričam. I podseti me da ti ispričam kako Joca Kačket (nadimak Milovanovića) jede feferone. Uuuuu, to nisi video, k’o grisine!” – lete misli i teme, pa nastavlja Gule u svom stilu: „Kad sam počeo da vozim, ta strast me je ostavila punih 10 godina u trkama. Bazirao sam se na pripremu motora, zajedno sa Boškom, Banetom Ferodom i ostalima, pa smo stalno nešto „prčkali” i pravili, i prilično nam je to dobro išlo za rukom. Tadašnja tehnika se svodila na čistu mehaniku, majstoriju, te klipovi, klipnjače, poliranja, opruge ventila, „drži me”, „ne daj me”... Svaki mikron ili gram nekog dela bio je važan, moralo je mnogo da se misli. Danas se sve svodi na elektroniku i kompjutere, takvo je vreme. Mi smo onda bili „manijaci”, imali smo čoveka koji nam je u Kovnici novca radio merne alate s tada najvećom preciznošću. Toliko velikom da su nas čak i iz AMSS zvali da pozajme alate kad dođe do „otvaranja” (tehničke provere automobila po prigovoru). Mi smo živeli za to, kada Boško (Marković), ja ili bilo ko od nas uzmemo recimo klipnjaču u ruku, mogli smo da promašimo težinu u 10 do 20 grama. Sve nas je interesovalo, razmenjivali smo iskustva, primenjivali različite ideje i predloge. Toga danas nema, nema ni druženja, svi nešto svoje gledaju i to je sve. Zato i ne idem po trkama više, dobro i omatorio sam, ali nema stvarno više tog ludačkog druženja i dogodovština.” – uz mešavinu sete i primesu gorčine završava Ristić.

Engleski reli

Poznat kao prvoklasno „spadalo” na trkama, Ristić je tokom godina poznanstava pričao mnoge anegdote, prisetili smo ih se i sada, ali je zamolio da to ne ide u tekst, uz obrazloženje da će „ovaj ili onaj da se možda naljuti, omatorelo to, ko zna kako će da reaguju”. Ipak, najviše je smeha izazvao jedan detalj sa relija. U pitanju je čuveni Košutnjak, brzi deo kod restorana „Golf”. Na toj nezgodnoj krivini okupio se silan narod, naravno tu su i bivši i sadašnji trkači, a svoje mesto na nekom tronošcu malom zauzeo je i Dragutin Ristić. Oni s vrha prođoše kako treba, ovacije publike su na mestu, ali kako su startni brojevi bivali sve viši, tako je i kvalitet prolazaka kroz tu levu krivinu opadao. U tom žamoru čuje se prepoznatljiv Ristićev glas...
„Vidi ove, ide sve usko, sve u levo, niko da raširi putanju, pa da napadne iz šireg, više u desno”. Pošto se taj trend držanja leve strane nastavio, iznervirani Ristić se obratio grupi relista do sebe: „Je li, šta je ovo, engleski reli, svi moraju da teraju levom stranom. Uhvatili se za gelender i ne puštaju!”
Tu količinu smeha među prisutnima je nemoguće opisati. To je jednostavno Gule.

Negde u jeku tih sećanja, na vratima se pojavljuje Boško Marković. Jedan od onih s kojim to trkačko drugarstvo zauvek živi. Oduži se nekako taj razgovor, dođe vreme i rastanku. Na putu ka kući se setih da nisam saznao kako Jovica Milovanović jede feferone „k’o grisine”. Nema veze, tu smo, biće prilike. Taman da čujem kako su se sa krova jednog „raspalog” kombija peli dalje na merdevine, kako bi zakačili trakice kao „repere” za kočenje na reliju za jednog velikog šampiona. Ili kako je drugi veliki as tražio da mu spuste pritisak u gumama, Gule ne pipa ništa, a as saznaje da ništa nije pipnuto tek kada je pobedio. Ostao je u ubeđenju da je njegov zahtev bio ključ pobede. Baš kao što sam i ja ostao u ubeđenju da ću saznati priču o nekom „fići” i Monci, ako sam dobro razumeo. Pošto Dragutin Ristić „ni mrtav” nije želeo da ispriča, pored svih Boškovih ubeđivanja.

Sve su to bili veliki majstori

Na pitanje da li možda nekog posebno poštuje i vrednuje od vozača iz one ondašnje države, ali i kasnije, u posleratnom periodu, dugo se Gule razmišljao...
„Teško pitanje, sve su to stvarno bili ozbiljni majstori volana. Iz doba SFRJ za reli mi je favorit Jovica Paliković, a na kružnim stazama najjači utisak na mene ostavio je Đani Šverko. Kasnije su tu bili opasni vozači, kao što su: Bato Banićević, Franjo Kunčer, Goran Asanović, pa onda Susi Cvetić, naravno Paja Komnenović, Milun Vesnić i obavezno Vićentije Savić. On je bio jako brz i mnogo se razumeo u tehniku. Od ovih mlađih za mene je najbolji bio pokojni Mirko Martinović. Brz, temeljan... Imao je dobrog mentora, pokojnog Batu Spasojevića, mnogo brz vozač. Ali Mirko je imao tu smirenost i prefinjenost, što kod Bate nije bio slučaj. To ti je onako, na prvu, ne bih ni o koga da se ogrešim, stvarno smo uvek imali velike vozače.” – zaključuje Ristić.

‍