Boža Boks posle 35 godina napušta moto-sport

Evo, to je sve, voda je odnela sve ostalo u onim strašnim poplavama. To je sve što mi je ostalo, pomalo setno govori Božidar Mihailović dok mi pruža fasciklu s dvadesetak fotografija iz raznih perioda svoje bogate karijere. „Ostalo je sve uništeno u poplavi u mom Obrenovcu, bilo je tu raznih stvari, detalja, dragih ljudi, rivala i prijatelja. Ali... To je uglavnom sve, ostalo je u mojim sećanjima. Mada s godinama ne stojim najbolje, ipak mi je 67 skoro” – kroz osmeh zaključuje svima poznati Boks.

Život je pun uspona i padova. U slučaju motociklista, pa tako i Mihailovića, i bukvalno. Čak i prepun padova...

– Da, vidiš, dobro zapažanje, sad i smešno sa ove distance. Brojao sam do bukvalno 100 padova! Posle sam prestao, nije bilo smisla – smeje se Mihailović i uozbiljuje dalju priču: „Kao takmičar iza sebe imam 19 voženih sezona, od 23 ukupno. Kako? Pa lepo, četiri sam propustio zbog povreda, prosto. Imao sam 10 ozbiljnih preloma zbog kojih sam morao da pauziram mesecima. Ipak, ljubav prema brzini bila je jača i uvek sam se vraćao”, zaključuje naš sagovornik.

Ljubav prema moociklima nasledio je od oca i ujaka. Oni nisu vozili trke, ali su bili ljubitelji u „lične svrhe”. Taj gen je nasledio od njih, ali je za njegov početak karijere zaslužan sada upokojeni Miloš Trajković, zvani Čekoto.

– Miloš je dorćolsko dete, ali je živeo uglavnom u Venecueli, pošto su mu roditelji bili diplomate u Karakasu. Voleo je motore i trke, pa je zato i imao nadimak Čekoto, prema čuvenom venecuelanskom moto, a kasnije i auto trkaču, Džoniju Čekotou. Taj Čekoto Trajković je „krivac” za moju prvu trku, bilo je to na prostoru današnjih bazena na Košutnjaku, vozila se neka trka za Prvenstvo Beograda. Bila je 1978. godina, to se sećam precizno (smeh). Seo sam na jedan „ČZ 175” i odmah pobedio, a Čekoto je dominirao u klasi 250 kubika. Ta pobeda je odredila moj dalji put, jer sam već naredne godine učestvovao u Šampionatu Jugoslavije. Počinjalo se u klasi 50 kubika, na skoro pa serijskom Tomosu. Kakve su to trke bile... Nikada neću zaboraviti kada sam recimo završio četvrti u Kraljevu, u konkurenciji od 52 vozača! Propusna moć staze 45 vozača, već u subotu je bilo onih koji su morali kući!” – priseća se ushićeno Mihailović, i nastavlja:

{{related-post-2}}

„Već 1980. prelazim u klasu 175 kubika. Tu sam ostao tri ili četiri godine, opet žestoka konkurencija, od naših je Radovan Gedža Stanojević bio neprikosnoven, a ja sam se uvek trkao u pet najboljih. Slične rezultate imao sam i kasnije, kada god nisam padao (smeh). Negde 1984. ili 1985. sam od legendarnog Vuka Tomanovića kupio „jamahu” 250 kubika, to sam vozio dve sezone, a onda sam 1987. prešao u tadašnju najjaču klasu – Superbajk. Prvo sam vozio „jamahu 750”, a onda sam od Miloša Čeklića kupio jedan „suzuki 750”, iz šampionata Nemačke. S njim sam bio šampion, ispred Draga Josipovića, a ta titula mi je otvorila put i do Šampionata Evrope, baš u godini raspada države, tokom 1991. godine. To mi je posebno drag deo karijere. Uspeh je bio sam po sebi izaći na evropske staze, čak nisam bio ni loš, znao sam da se nađem među 10 najbržih sporadično. U svakom slučaju lepo i nezaboravno iskustvo” – priseća se nekada potencijalni bokser, koji to nikada nije postao.

U narednim godinama bilo je puno izazova pred Mihailovićem, pre svega privatnih. Još 1980. se naš sagovornik oženio i dobio prvu od tri ćerke, kako sam voli da kaže srećom pa nema ko da nasledi oca u trkama. Pored porodičnih, bilo je i određenih životnih izazova, pa su trke otišle u drugi plan, sve do 1995. godine. Tada se u Obrenovcu pojavljuje firma FIAT Vesić, koja na neki način preuzima Mihailovićev klub M5 rejsing, odakle počinje novo poglavlje domaćeg i obrenovačkog motociklizma...

{{related-post-3}}

– Tokom karijere bilo je sponzora, nije da nije, od onih manjih, preko pokojnog Miše Frenkija, koji je stalno pomagao, ali su najveći bili porodica Vesić i kasnije Petronije Jevtić, koji je utemeljio poznati klub Brezik u novijoj istoriji. Ta priča sa osnivanjem kluba FIAT Vesić je zapravo i početak neke moje funkcionerske karijere, pre svega organizacione. Pošto je cilj bila titula klupskog prvaka, u dogovoru s vlasnicima rešio sam da se spustim u klasu 125 kubika i sednem na „apriliju” s kojom sam 1996. osvojio i titulu. U 250 kubika došao je Miloš Čeklić, a Slovenac Marijan Malec je vozio u najjačoj klasi. Naravno, postali smo ekipni šampioni, ta priča bi sigurno dugo trajala da se nije dogodila tragedija porodici Vesić. Te 1998. godine ja sam i definitivno prekinuo trkačku karijeru, zbog privatnih obaveza trebalo je da se kompletno preselim u Holandiju, celokupna porodica. Da se to desilo verovatno nikada ne bih išao ovim putem kojim sam otišao, zaključuje Mihailović.

Sve za klupski interes: Da bi tim FIAT Vesić postao šampion, Mihailović je sišao nekoliko stepenica niže i osvojio titulu u klasi 125 kubika na jednoj vrhunskoj „apriliji“

Afinitet prema funkcionerskom poslu pokazao je zapravo nesvesno, a jedan drugi, poznati automobilski funkcioner, zapravo je prepoznao potencijal za rukovođenje sportom.

– Da, još tokom karijere sam ja bio pet godina u funkciji sličnoj predstavniku vozača. Tada je sve bilo pod krovom AMSS, pa sam ja postao predsednik komisije za moto-sport, pri Odboru za sport AMSS. Na tu funkciju me predložio čuveni Radivoje Vuković, opšte poznatiji kao Vojvoda. On je imao tu funkciju za auto-sport i on me je zapravo i predložio da uđem u tu celu priču, tako da je on jedan od glavnih „krivaca” za nastavak rada u moto-sportu. Kasnije smo i tesno sarađivali, jer sam od 2000. godine, pa sve do raspada tadašnje zajednice Srbije i Crne Gore, tokom 2006. godine, bio Savezni sekretar za auto-moto sport u Auto-moto savezu. Naravno, deo oko automobilizma vodio je Vojvoda, on je bio maher za to i nije mi padalo na pamet da mu se mešam u posao. Ubrzo sam ja sve i napustio, posle nesporazuma s tadašnjim predsednikom AMSS, Milošem Minićem. Naime, sportski sektori moto i auto sporta odvojeni su od AMSS, tako da sam ja uzeo radnu knjižicu i otišao. Tada nastaje Moto savez Srbije, kojim je predsedavao moj veliki rival i prijatelj, Dragan Stanković, svima poznatiji kao Stankara. Suštinski ja nisam bio deo moto-sporta sve do 2010. godine, kada se na poziv Aleksandra Nikačevića vraćam u sport, tada na mesto sekretara. Tek 2019. godine sam mesto sekretara zamenio ulogom predsednika, na kojoj sam ostao evo do danas i odlaska u penziju. Tačnije, ostaću i dalje predsednik, ali sa prefiksom počasni, i svakako ću biti tu ako mogu bilo kakvim savetom da pomognem. Moj naslednik, gospodin Borko Drašković, veliki je poznavalac i ljubitelj moto-sporta, pri tome i dobar menadžer, tako da sam siguran da će moto-sport nastaviti putem konstantnog uspona, jasan je Mihailović.

Još kao takmičar, kroz rad u komisijama, a kasnije i kao funkcioner, prepoznatljivi Mihailovićev „pečat” na trkama bila je pre svega bezbednost. Jedan od najtežih zadataka imao je upravo na početku karijere, a priča je vezana za čuvenu trku u Aranđelovcu...

– Suvišno je govoriti koliko je Aranđelovac značajan za moto-sport Srbije, pa i Evrope! Ne želim da nabrajam sva velika imena, jer prosto ne bih nekoga da zboravim. U tom gradu je bila i čuvena ulična trka, koja je godinama postajala sve opasnija, kako su motori i tehnika napredovali. Na moju veliku žalost morali smo da prekinemo tu svetlu tradiciju. Svima je bilo teško, ali bezbednost pre svega! Tako smo radili i godinama kasnije, pa su moj rad prepoznali i u Svetskoj moto federaciji i FIM Evropa. I danas sam član određenih komisija tamo, ali je najveće bogatstvo to što te ljudi prepoznaju po radu i cene. Jedan od najboljih prijatelja, čak mogu reći i moj kućni prijatelj, jeste Pol Dupark, jedan od glavnih ljudi za vođenje Moto GP, Superbajk i Endjurans šampionata. On je neka vrsta „sive eminencije”, nema ga nešto eksponiranog, ali je njegov fokus samo na sportu. Za razliku od Dorne, koja vodi komercijalno Moto GP, Dupark je posvećen samo sportu. Po tom modelu sam radio i ja, sport pre svega. Na neki način sam ujedinio region i ceo Balkan, pošto sam inicirao osnivanje Balkanske moto unije, sa kolegom Bogdanom Nikolovim iz Bugarske. Tu su i Rumuni, Grci, Turci, Makedonci, ma svi koji nešto žele da naprave u moto-trkama. Ta BMU organizacija nastala je 2010. godine i još uvek sam njen potpredsednik. Koliko je to bio pravi potez govori već sezona 2012. godine. Pored svih nabrojanih zemalja, imali smo tada čak i tim iz Velike Britanije, kao i četiri Iranca! Da, Iranca! U jednom prepravljenom autobusu su dolazili na trke, ta godina je bila nezaboravna, bez dlake na jeziku rezimira naš sagovornik.

Rival, prijatelj, saradnik: Mihailović (desno) i Dragan Stanković (drugi s leva) su se dopunjavali i sarađivali na svakom aspektu unapređenja trka na ovim i balkanskim prostorima

Kada sagleda obe strane svoje karijere, trkačke i funkcionerske, sigurno postoje lepi i oni manje prijatni detalji koje pamti?

– Uh, pamtim uglavnom lepe. Pre svega veliki broj rivala u svakoj klasi koju sam vozio, a vozio sam sve, od 50 do 750 kubika! I „tomos” 50 kubika, pa „ČZ 175”, zatim „aprilije” 125 i 250 kubika, „jamahe” 250 i 750 kubika, „suzuki”... Osvajao sam titule, kada voziš u onoj staroj Jugi valjda ne brojiš uopšte republička zvanja, a imam ih tri ili četiri. Trkao sam se protiv velikih imena, ali za mene je najbolji bio Božo Janežič iz Kamnika, pa potom Dragan Stanković, zatim Marijan Malec, kojeg sam i doveo ovde. I od svega navedenog najdraži su mi klinci! Uzalud je sve što radiš ako ne razvijaš podmladak. S ponosom mogu reći da sam direktno radio i uticao na razvoj Nikole Golingera, Marka Antića, Nikole Ljumovića – Patka, Miloša Mijailovića i neverovatnog Petra Birčanina, koji je mlad nastradao, srce me boli zbog njega i dan-danas. Oni su bili nova snaga domaćeg i obrenovačkog moto-sporta, zaključuje Mihailović.

Minut po minut, sat po sat, reč po reč, dođosmo do kraja druženja. Baš kao što, godinu po godinu, Božidar Mihailović dođe do kraja karijere. Karijere za ponos u kojoj je ipak ostao jedan neostvaren san – izgradnja piste. Mnogo je radio na tome, pokušavao, agitovao, lobirao... Nije uspeo. Od nedavno ipak ne žali za time, jer dobijanje staze postaje sve izvesnija priča. Onda će i popularnom Boksu srce biti „na mestu”. I to dok uživa u zasluženoj penziji, u društvu ćerki i brojne porodice. Zaslužio je!

SRBIJA NA MEDITERANU? DA, AKO JE TO BOŽA BOKS!

Deo organizacije FIM Evrope čini i Mediteranska moto unija, koju čine, pored Španije, Francuske, Portugala, Italije i zemlje severa Afrike. Ona je nastala 2015. godine i njome predsedava gospodin Žan Pjer Mužan, inače aktuelni potpredsednik Olimpijskog komiteta Francuske! Za prvog potpredsednika izabran je, pogađate, Božidar Mihailović, bez obzira na to što Srbija nema izlaz na Mediteran. To je valjda i najbolji dokaz koliko dobro i kako radi naš sagovornik, jer mu je povereno odgovorno mesto među nebrojeno mnogo stručnih lica iz daleko razvijenijih moto zemalja, poput Španije i Italije. Zato valjda i ne čudi što je Mihailović i član Upravnog odbora Alpe Adrija organizacije...

STOJIĆ RAZUME SPORT

Vukašin Maraš, Blaž Stojanović, Miloš Minić, Aleksandar Nikačević, Mirko Butulija i Dejan Stojić. Sve su to predsednici AMS svojevremeno, od početka Mihailovićeve karijere pa do danas. Ipak, dvojicu posebno izdvaja:

– Svi su bili kvalitetni na svoj način. S nekima sam imao i neslaganja, poput Minića, ali sve je to bio deo posla. Privatno sam možda najbolji odnos imao s pokojnim Mirkom Butulijom, ali kada je reč o sportskom radu i delovanju oko sporta, onda Stojić! Kao bivši takmičar i trkač u duši, jako dobro razume sport, to niko nikada nije mogao kao Stojić. Zna šta su izazovi organizacije, gde su poteškoće, koliko je sve zahtevno sa raznih aspekata. Zato je on bez premca, jasan je počasni predsednik Moto saveza Srbije.

KUPIO – NIKAD TRKU ODVEZAO!

Već smo videli da je svakakvih motora bilo u Mihailovićevom vlasništvu tokom kariijere, ali posebno mesto zauzima jedna „honda”. Bio je to ubedljivo najbolji motor, mašina od 250 kubika koju je na Svetskom šampionatu vozio Nemac Jirgen Fuks. Godina je 1997. i sve se dešava uoči sezone za koju nije bio ni siguran da li će voziti, pre svega zbog ličnih finansijskih izazova i krize.

– Ta „honda” je bila čudo, strašna mašina koju sam izvezao na predsezonski test. Video je to moj rival i veliki prijatelj Stankara, koji je znao da sam u nekim problemima, pričali smo o tome, jer je znao da sam se nećkao u vezi sezone. Motor ide „ludački”, vidim ja to na testu, ali odmah počnem da razmišljam koliko košta održavanje takve mašine, ne daj Bože delova i poravke ako padnem. Uglavnom, pričam ja tako sa Stankarom o mojim dilemama, i pita on mene da prodam motor. Odgovorim da ću razmisliti, ako budem započeo sezonu onda nema od prodaje ništa, ako odlučim da ne vozim zovem te i prodajem, kažem mu. Stankara nije pristao na to, tražio je odgovor tada i odmah. Pošto nisam mogao da se momentalno odlučim, kažem mu da uzme motor i odveze kod sebe u garažu i da mu za dan ili dva javljam. Shvatio sam da je pametnije da mu prodam tu „hondu”, tako da najbolji motor koji sam ikada imao zapravo nikada nisam ni izvezao na trku – uz osmeh se priseća Mihailović.

‍