Jači od rivala i pehova

Jovica Milovanović jedan je od naših automobilskih asova koji će ostati upamćen po svojim atraktivnim vožnjama i koji se takmičio u bilo kojoj klasi – na relijima, krugu ili na brdskim nadmetanjima. Osvojio je samo jednu šampionsku titulu na kružnim stazama 1977. godine, ali u karijeri – koja je trajala više od 20 godina, nebrojeno puta mu je lovorov venac izmicao za „pola točka”. Naime, Jovicu bismo po sličnoj sudbini mogli da poredimo sa jednim od najvećih svetskih automobilsta – Britancem Stirlingom Mosom, koji je imao nadimak „Večiti drugi”. Vozio je u vreme kada je pistama suvereno vladao Huan Emanuel Fanđo.

Naš vozač protiv sebe nije imao takve svetske velikane, ali konkurencija na stazama ondašnje države bila je takva da su ta vicešampionska mesta i srebrne medalje sijale kao zlato. Pomenućemo samo one najveće, asove, poput Pavla Komnenovića, Bobana Atanackovića, Đanija Šverka, Vece Holjevca, Tihomira Filipovića, Draga Regvarta, Antuna Vidmajera...

Rođen u Beogradu 1948. godine, odrastao je u najstrožem centru grada – u Nušićevoj ulici na Terazijama. O svojim prvim koracima koji su ga odveli u svet automobilizma, Jovica kaže:

- Moj otac se još pre Drugog svetskog rata družio sa trkačima, išao je na trke oko Kalemegdana i pričao mi je o tome. Kasnije me je vodio na trke, tako da sam od malih nogu bio povezan sa tim svetom. Još kao dete iskazao sam sklonost prema sportu i bavio sam se biciklizmom punih deset godina.

Najveći deo karijere Milovanović je proveo u Abartu sa motorom od 1.000 ccm i 112 konjskih snaga. Publika ga je posebno cenila zbog beskompromisnog stila vožnje, a još se pamte žestoki dueli koje je vodio sa Komnenovićem, Vidmajerom, Holjevcem...

Čim sam dobio dozvolu počeo sam da vozim automobile. Prvi put sam išao na reli sa Batom Vukcem, čuvenim biciklistom, bilo je to na reliju „1000 kilometara Beograda”. Posle toga sam kupio „fiću 850 special”, međutim, kako nisam znao puno o trkama i bez adekvatne pripreme automobila, sa malo iskustva, na Aprilskom reliju 1972. na Divčibarama izletim i završim u jendeku.

Te, 1972. godine, Milovanović je učestvovao i na „Letnjoj ligi” na beogradskom Ušću, gde je završio kao peti. Sledeće sezone je upisao nastupe na četiri kružne trke, a najboji plasman su mu bila dva treća mesta - u Kragujevcu i Aranđelovcu. Zatim je prešao u višu klasu - do 1000 kubika.

- Od 1974. godine vozio sam „abart 1000”,koji sam kupio od Đanija Šverka, koji mi je, inače, bio idol zbog beskompromisnog stila vožnje. To je bio prvi „abart” koji je došao u Beograd i zasenio sve, a bilo je tu dosta i „fića 850”, NSU-a TTS, „mini morisa”, ali takvog „abarta” nije bilo. Taj „abart” je bio toliko moćan da je sa njim Đani Šverko uspevao da parira Goranu Štroku u BMW-u 2002. Narednih godina konstantno sam bio u vrhu, u izuzetno jakoj konkurenciji. Tada su pistama vladali asovi iz svih delova Jugoslavije, poput Pavla Komnenovića, Antuna Vidmajera,Vece Holjevca, Pece Dobrohotova, Đanija Šverka itd.

U prvoj sezoni sa novim automobilom Milovanović je iskazao sav svoj talenat. Pobeđivao je na kružnim trkama u Zagrebu i Kraljevu, u Sarajevu je osvojio drugo mesto, a u Beogradu treće. Te godine se takmičio i na reliju Beograd – Bar i osvojio peto mesto. Naredne, 1975. godine bio je nadomak trijumfa.

Uz jednu titulu šampiona na kružnim stazama i šest vicešampionskih, Jovica Milovanović je pobeđivao i na brdskim trkama Jahorina i Vodno

- Vodio sam u šampionatu ali, na kraju, za jedan bod sam ispustio titulu, seća se Jovica tih dana sa početka karijere. Nastavio je sledeću sezonu kružnim trkama na Krku, gde je pobedio, Zagrebu i Kragujevcu, ali na poslednje tri trke nije učestvovao zbog problema sa automobilom i finansijskih poteškoća.

Ipak, sve mu se vratilo 1977. godine, kada je konačno sav svoj talenat uspeo da kruniše titulom prvaka Jugoslavije u klasi do 1000 ccm. Te godine imao je samo jednu pobedu, ali je čitavu sezonu bio konstantan – osvojio je tri druga mesta i jedno treće.

Naredne sezone od zapaženijih rezultata izdvaja se pobeda na prvoj trci Letnje lige na Ušću pred velikim brojem gledalaca. Te godine se i rastao od „abarta”, njegove najveće ljubavi.

- Sa „abarta” sam prešao na „fijat 128 berlinu”, koji sam kupio u Italiji. U početku je bilo problema, ali u drugoj godini sam ga doveo do perfekcije. Radio sam na njemu i sam, a imao sam i podršku ekipe ljudi, uključujući i inženjere i majstore iz IMR-a u Rakovici, kaže Jovica, koji je te 1980. sa „fijatom” odneo jednu pobedu, uz dva druga i jedno četvrto mesto na „krugu”, a učestvovao je i na brdskim trkama Jastebarsko i Vodno, gde je oba puta bio drugi.

I narednih godina ostao je veran „fijatu”, ali je 128-cu zamenio „fijat ritmom”.

- Taj auto je učestvovao u prvenstvu Italije, u klasi do 1500 kubika. Pošto mi njegov motor nije odgovarao za klasu do 1150 kubika, kupio sam drugi u Italiji. Automobil je bio odličan, ali sam sa njim stalno imao situacije da su neki šrafovi ispadali odnekud i nalazio sam ih u kabini. Italijani su u sajtne nagurali šrafove da bi doterali težinu, jer je imao 1500 kubika, pa sam stalno bio teži za 50-ak kilograma, a da nisam ni znao. Sa njim sam vodio velike borbe sa Tihomirom Filipovićem, ali sam primetio da mi je uvek na pravcu odmicao. Polako sam ga doterivao i kada sam sredio sve što sam zamislio, imao sam nezgodu u Kraljevu. Pukla mi je guma u jednoj krivini i na mene su naletela dva Slovenca, od kojih je jedan završio na krovu mog automobila.

Sedamdesetih i osamdesetih godina kružne trke su redovno privlačile više desetina hiljada gledalaca

I pored svega, Milovanović je sa Ritmom upisao dve pobede na brdskim trkama na Jahorini i Vodnu. Sledeći automobil bio je „golf GTI”, koji je kupio od kolege Draga Regvarta.

- Sa njim sam nastupao nekoliko godina i dugo sam držao rekord Ušća sa prosekom od 125 km/h. U neku ruku taj moj rekord i dalje stoji, jer je u međuvremenu promenjena konfiguracija staze.

Jovica Milovanović delio je sudbinu većine srpskih vozača, koji su, za razliku od Slovenaca i Hrvata, imali znatno manja finansijska sredstva, a i Italija, u kojoj je auto-sport bio na evropskom i svetskom nivou, bila im je blizu, pa su lako dolazili do potrebnih delova za održavanje svojih automobila na najvišem takmičarskom nivou.

- Potom sam došao do Pežoa, nastavlja priču jedan od ondašnjih ljubimaca poklonika trka u Srbiji i posebno – Beogradu. Nabavio sam ga tako što sam radio u jednoj privatnoj fabrici i gazda mi je kupio 205-cu. Imao je karburatore i plivajuće hilzne. Pošto se motori trkačkih automobila često otvaraju, kada se skida glava, ako se malo pomeri hilzna, ošteti se gumica na njenom donjem delu i onemogući zaptivanje cilindra. Zbog toga sam u nekoliko trka morao da odustanem. Inače, na brdskoj trci Vodno sam napravio fenomenalno vreme, a u drugoj sam loše prošao. Tada me je minirao Dagmar Šuster, koji je inače stalno pretendovao da bude uključen u rad sportskih komisija, iako je bio aktivan takmičar. Na njegovo lobiranje doneli su zaključak da se najbolje vreme računa kao zbir vremena. Takve neke stvari su me dosta demotivisale, ali se nisam predavao.

Međutim, kada je moj stariji sin Mirko već krenuo da vozi karting ja sam shvatio da ne mogu da budem usredsređen i na svoje i na njegove trke, pa sam 1991. godine odlučio da se povučem. Danas Jovica uživa u penziji i svojoj prvoj ljubavi –biciklizmu. Iako u ozbiljnim godinama, kondicija ga ne napušta - dnevno na biciklu prelazi i po 50 kilometara.

JUGOAUTO

Jovica Milovanović je bio inicijator stvaranja Automobilskog kluba Jugoauto

- Jugoauto mi je sve vreme bio sponzor dok sam vozio za Crvenu zvezdu i zahvaljujući tome sam mogao da preživljavam i da vozim trke.
Međutim, uvideo sam da bi bilo korisno da se ovo uspešno preduzeće ozbiljnije uključi u svet auto-sporta. Prvobitna zamisao je bila da uključimo nekoliko vrhunskih vozača, kao što su Ljuba Milenković, Peca Milenković, Predrag Dobrohotov, Tanasije Kuvalja... Imali smo pripremljenu celu koncepciju, razrađen finansijski plan itd. Međutim, okupilo se čak petnaestak trkača, pa je bilo teže konsolidovati se, ali smo ipak uspeli da nabavimo pet Formula super fau.

U FORMULI SUPER FAU

Formulu Super fau je vozio dve sezone, u to vreme nije bilo bržeg takmičarskog vozila u šampionatu Jugoslavije, pa je samim tim učešće u trkama formule na neki način predstavljalo krunu za trkače.Neki zapaženiji rezultati, ipak su izostali?

- Sa tom Formulom Kajman sam imao dosta poteškoća, mnoge probleme i opasne situacije... Imala je kandžasti menjač i ja nisam imao prilike dovoljno da treniram. Paja Komnenović je, recimo, išao na Grobnik na treninge. Mi nismo imali slobodne treninge, samo trening za merenje vremena, odnosno kvalifikacije i trke. Ja sam kupio tu formulu – Kajmana i doteram ga iz Austrije, sednem sipam gorivo i dobro krenem na stazi u Slavonskoj Požegi, imam fenomenlanu brzinu i odjednom krene nešto da krlja. Ispostavi se da Austrijanci nisu sipali ulje u menjač, jer su mislili da ćemo mi to uraditi kada naštelujemo prenos. Imali smo poteškoća i sa podešavanjem aerodinamike na prednjem spojleru. Recimo, dešavalo mi se da na 220 km/h bolid gubi daunfors i diže automobil. I pored svih problema, stalno sam imao u glavi da želim da nastavim da pokušavam sa Formulom. U njoj sam doživeo i najopasniju situaciju u Kraljevu, kada sam u punoj brzini imao kontakt sa Mladenom Gluhakom. Obojica smo izleteli sa staze, moj bolid se raspao, a pukom srećom kokpit je ostao čitav.

TRKANJE U GENIMA

Jovica Milovanović ima dva sina, Mirka i Nemanju. Obojica su nasledila trkačke gene, a u svet brzine ušli su preko kartinga. Još od malih nogu vežbali su tehnike vožnje u jednosedu, a na insistiranje oca trenirali su na slik gumama čak i kada je staza mokra. Danas Nemanja Milovanović nastupa u CEZ šampionatu sa Seatom Leon Kupra TCR, dok je stariji Mirko, trenutno bez takmičarskog anganžmana, a radi u razvojnom odeljenju tima Vuković motorsport u Švajcarskoj. Inače, Mirko je dugo sa uspehom nastupao u inostranstvu. Sa 12 godina osvojio je titulu šampiona Grčke u klasi Internacional A 100 Senior, bio je i šampion Severne Grčke, a 1998. postaje fabrički vozač italijanske ekipe Tibi kart i osvaja 11. mesto od 122 učesnika u poznatoj trci za šampionat sveta Trofeo Maraguti – Parma. U Italiji, u Benetu je testirao i Formulu 2000. Od 2001. vraća se u Srbiju, gde je vozio klasu Mali N, a zatim i SP klasu u kojoj je osvojio tri šampionske titule i dva puta je bio vicešampion.