Šampion bez mrlje

Miodrag Savić svrstava se u one vozače koji su u svet auto-trka ušli kasno. Do 28. godine života nije ni pomišljao da bi mogao da se takmiči. Ipak, životni put odveo ga je baš u te vode. Naime, kao zaposlenog u Republičkoj konferenciji socijalističke omladine Srbije, gde je imao ulogu predsednikovog vozača, Šilju je pratio glas da je najbrži od svih vozača iz pratnje političara u Srbiji. Kako kaže, ima više slika sa visokorangiranim pripadnicima policije tog doba, nego sa kolegama trkačima. Rođen 1951. godine u Beogradu, otac je četvoro dece i ima osmoro unučadi. Trke je počeo da vozi 1979. uz brata, Predraga, koji je napravio „fiću” za reli.

– Gane je nameravao da učestvuje na reliju, a ja sam se plašio da ga pustim samog, kaže Savić. Otišli smo na taj Yu reli i nismo uspeli ni pola relija da pređemo. Ipak je to disciplina koja zahteva posebno umeće, staloženost i visoku koncentraciju u dugom vremenskom intervalu. Zaista se divim ljudima poput Vićentija Savića i Vlada Dubljanina, koji su se proslavili kao pravi majstori relija, poručuje Savić.

Nakon neuspešnog „eksperimenta”, reli je precrtan. Za sledeću sezonu njegov brat je zadržao „fiću” za učešće u prvenstvu Srbije, a Šilja je sebi nabavio drugog „fiću” za Šampionat Jugoslavije. U početku mu je automobil pripremao njegov veliki prijatelj Mića, brat Vitomira Cvetića.

Međutim, kada su ga u Kraljevu svi lako obišli na startu zbog tehničkog problema na automobilu, njihova saradnja na tom planu je prestala.

– Pomerilo mi se paljenje, okrenuo se razvodnik i svi su počeli da me obilaze. Totalno revoltiran, posle dva kruga sam otišao u boks ne bih li pronašao Miću da čujem o čemu se radi, ali on je u međuvremenu otišao, verovatno je shvatio da je zaboravio da zategne razvodnik.

Posle toga sam rekao sebi da mi više niko neće pripremati automobil, kaže Savić i dodaje da nikako ne zamera svom prijatelju, jer je siguran da nikakve zle namere nije bilo, a trenutak nepažnje se svakome može desiti.

Dvojica prijatelja i velikih rivala na stazi: Vitomir Cvetić Susi (levo) i Miodrag Savić Šilja (desno) na stazi Grobnik kraj Rijeke 1982. godine

Naš sagovornik otkriva da je tek 1988. godine došao do konkurentnog automobila. Do tada je sve bilo haotično, menjao je klase, menjao automobile, jer su se kvarili, imao je svakojake havarije, lupanja... Uvidevši da bez pomoći iskusnijih kolega i drugara ne ide kako treba, dosta se oslanjao na Miću Kocića, Ljubu Milenkovića i Zorana Božića. Kao Rakovčanin, Savić je bio omiljen u fabrici 21. maj i imao je veliku privilegiju da može da uzme deo kakav mu je potreban, poput vrhunske bregaste, radilice...

– Veoma brzo sam ukapirao šta i kako treba, pa sam počeo u sopstvenoj režiji da sastavljam i pripremam automobil. I to sam uvek radio čisto, klonio sam se bilo kakvih nedozvoljenih radnji i „muljanja”, uostalom, tako sam uvek i vozio. Mnogima su pronalazili svakojake „budževine”, neću da pominjem imena sada, jer neki od tih vozača nisu među nama. Dobro se sećam scene u Novom Sadu. Poznati trkači su jedan drugoga prozivali...

„Budžatoru jedan!”, a ovaj mu odgovara: „Šta ’oćeš, imam si isto što i ti, pomerenu klackalicu.”

Jednom prilikom smo Susi i ja na brdu vozili za pobedu, vidim da sam baš dobro odvozao, kad on negde uhvati sekundu i bude ispred mene. Tada sam shvatio da on često nešto muva. Ali je i vešto koristio dozvoljene „cake”, recimo popusti kaiševe i kako krene njemu pootpadaju kaiševi, a brdska staza je kratka i baš ga briga da li će auto da mu prokuva kada prođe kroz cilj, navodi Savić.

I pored svog entuzijazma i povlašćene pozicije u 21. maju, njegov „fića” u klasi 850A nije često bio pripremljen na odgovarajući način. Šilja navodi da, za razliku od većine drugih vozača, nije imao vremena da se posveti tome u punoj meri, jer je, kaže, mnogo radio, a istovremeno je studirao na DIF-u. Naš sagovornik ne propušta da istakne jedan eklatantan primer. Dok su ostali koristili Bilštajn ili Koni, amortizere, on je vozio sa prištinskim amortizerima i u nekoliko trka je čak uspeo da pobedi.

– Sa tako inferiornim oslanjanjem, na kraju sam dva puta bio vicešampion Jugoslavije. Redovno sam primećivao da su na pravcu skoro svi brži od mene, posebno je to dolazilo do izražaja na stazi u Slavonskoj Požegi. Svi me obilaze uzbrdo. Recimo, 1990. godine odvojimo se kao vodeća grupa na toj stazi – Zeka Jovanović, Velja Jovanović, Niko Pulić, Narodović i ja. Oni me obilaze na uzbrdici, ali im se ja revanširam na krivudavom spletu u donjem delu staze, priseća se Šilja. Te 1990. godine sa „fićom” je osvojio titule vicešampiona i na kružnim i na brdskim trkama, a vicešampion na brdu je bio i godinu dana ranije.

Onda je od „Rakovice“ nagrađen „suzukijem svift gti” i prelazi u klasu 1300 grupe N. Odmah je došla i prva šampionska titula i to u ozbiljnoj konkurenciji.

– U naredne dve sezone u toj klasi bio sam najuspešniji u šampionatu Jugoslavije na kružnim stazama. Izuzev Mike Đelmaša u „pežou 205 gti” većina je vozila gotovo identične „suzukije”. Nijedan nije bio nabudžen, a sa mnom u klasi su bili Nenad Narodović, Zvonimir Blažun, Andrej Kulundžić, Čedomir Brkić, Neven Vukasović, Zoran Pavlović, Nikica Denić i Mario Del Moro.

Uspeh iz 1991. Savić je ponovio sledeće sezone, postavši tako dvostruki uzastopni šampion Jugoslavije, iako je na pola sezone prodao automobil i rešio da batali trke!

– Srećom nisam ostao dosledan u toj odluci. Od drugara koji je bio instruktor i vozio je komandanta radne akcije kupio sam „suzuki” koji nije bio prešao ni 5.000 kilometara, takoreći je bio nov. Bio je lepo razrađen i imao je još bolje pritiske u cilindrima od prethodnog „svifta”. Odem do Nemačke, na brzaka kupim Koni amortizere i Danlop gume. Tada mi je šef Danlopa nagovestio mogućnost da postanem jedan od dva vozača u Jugoslaviji koji bi bili sponzorisani od strane Danlopa. Naravno, pod uslovom da budu ukinute sankcije međunarodne zajednice protiv Jugoslavije, što se nažalost nije desilo u dogledno vreme. Na brzinu napravimo rol-bar, izduvni sistem nisam ni imao vremena da zamenim. I tako se ja pojavim na sledećoj trci u Novom Sadu sa crvenim automobilom za koji niko nije znao ko će ga voziti. Već su se kovali planovi ko će biti šampion u mom odsustvu i mnogi se nisu obradovali kada su me ugledali u trkačkom kombinezonu na Mišeluku. Tu trku sam inače pobedio, a posle svega što se dešavalo, kao šlag na torti je došla šampionska titula te 1992. godine, sa zadovoljstvom priča Šilja.

Sezona 1993. za Savića je značila borbu ne samo za novu šampionsku titulu, već i za Zlatnu kacigu, prestižan trofej koji sleduje za trostruku uzastopnu titulu ili ukupno petu u karijeri vozača.

– Tada je Susi na nagovor Čede Brkića, prešao u „moju” klasu. Kupio je crni „svift” od Dragana Todorovića iz Zrenjanina, kome sam ja prodao taj automobil 1992. kada sam iz revolta hteo da napustim trke. Susi ga je ofarbao u žuto i rešio da vozi „protiv mene”. Prva trka u Novom Sadu, ne sećam se više ko je imao prvo vreme na kvalifikacijama, uglavnom ja sam pobedio, a Susi je bio drugi, dok je Zoran Pavlović bio treći. Zuka mi je tada odao priznanje pred svima kada je rekao da su mnogi neosnovano posumnjali u regularnost automobila, a da je zapravo moja tačna i precizna vožnja dovela do pobede. Bila je to peta godina uzastopno da sam pobedio na Mišeluku, kaže Savić, koji i pored sjajnih vožnji nije uspeo da se domogne šampionske titule.

Te godine je vojevao bitke sa klupskim kolegom i kumom Susijem i Vladom Kovačevićem Trefom.

– Susi je najviše zazirao od toga da ja budem ispred njega. To je za njega bio najveći poraz, a isto tako sam i ja doživljavao trenutke kada je on bio uspešniji. Mi smo inače kumovi, ja sam ga venčao sa prvom suprugom – pojašnjava Savić, koji je pobedio na prve dve trke – u Novom Sadu na Mišeluku i na aerodromu u Nišu. Treću trku u Kragujevcu, organizovao je Jugoauto i Susi mi je tada rekao da će napustiti klasu ako pobedim. Inače, godinu dana ranije imao sam bolje vreme od grupe A, a 1992. sam imao drugo vreme u grupi A, samo je Milun Vesnić bio brži.

Mogao sam da se nosim sa Jovicom Milovanovićem, Radetom Đurićem, Milijom Ilićem i ostalim takmičarima iz grupe A, koji su vozili „suzukije” sa „šper” diferencijalom i 30-ak konja više. Kada sam saznao da sam izborio šestu poziciju na startu, bio sam gotovo ubeđen da su nešto nameštali sa kvalifikacionim vremenima. Ja krenem dobro, obiđem ih sve i stignem Susija. U jednoj levoj krivini smo bili gotovo poravnati i ja budala, iako sam imao bolju poziciju za narednu krivinu, popustim gas i pustim ga da ode ispred mene da se ne bi olupali. A bolje da smo se olupali, jer je na mene otpozadi naleteo Vlada Tref. Tu me prođu i on i Narodović i na kraju završim na četvrtom mestu.

Po rečima našeg sagovornika, narednu trku obeležile su brojne kontradiktornosti.

– Bila je velika gužva na stazi, a diviziju su napravili tako da je bilo i dosta bržih automobila iz više klase. U prvoj krivini Milija Ilić se izvrti, ja da bih ga izbegao siđem sa staze i tu me Susi obiđe. Uspeo sam da uhvatim priključak, ali ne i da ga prestignem. Da je trka potrajala još koji krug moguće da bih uspeo. Posle toga sam mu otvorio motor, bilo je budženja, brijana je glava motora da bi se dobio veći stepen kompresije, ali su mu progledali kroz prste uz obrazloženje da se uzimala srednja mera. Znajući da sam u pravu, nisu mi uzeli novac za njegovo otvaranje, iako su zaključili da je čist. I to mi je govorilo da sam u pravu, verovatno ih je grizla savest. Nakon te trke prestao sam da vozim, a za utehu mi je ostala vicešampionska titula.

Miodrag Savić je nakon toga otišao u SAD. Naime, već početkom devedesetih stekao je američki green card, a kada je napustio trke 1993. godine kupio je kamion i krenuo da vozi „preko bare”. Obišao je sa šleperom 47 saveznih država! U Jugoslaviju se vratio tek krajem devedesetih, po završetku bombardovanja, i to samo na kratko kako bi vozio Oktavija kup.

– Mesec dana po mom povratku u Ameriku, zasedala je neka disciplinska komisija i diskvalifikovala me iz trke na Ušću. Navodno sam obišao hitnu pomoć na stazi, kad je bio neki udes. Imam saznanja da je sve to bilo namešteno kako bi Čeda Brkić pripisao sebi titulu, a nijednu trku nije bio ispred mene.

BEZ LISTA ZA DVE SEKUNDE BRŽI

–Za Avalu ima zanimljiva priča. U prvoj vožnji Željko Kosač je vozio 2.47. Imali smo približno isto vreme – on prvi, sa samo dve desetinke prednosti. Sedim u bašti sa Kosačem i Kunčerom i čekamo drugu vožnju. Dolazi kod nas Aleksandar Acko Božović iz Zagreba i donosi jedan poveliki list. Kaže: „Pomiriši Šiki! Ja pomirišem i osetim miris benzina, on mi objašnjava da je našao taj list u difuzoru na karburatoru. Kada mi se zakleo da se ne šali, ja sam obećao Kosaču da će mi druga vožnja biti za dve sekunde brža. Zatvorim haubu da opet ne usisam neki list i odvozam 2.45 za pobedu i rekord Avale koji je i danas na snazi jer je te godine ukinuta „nacionalna klasa“. Acko mi je bio dobar drug i da ne beše njega ja ne bih pobedio, kroz smeh dodaje Šilja.

ZLATNA KACIGA IZGUBLJENA PRE PRVE TITULE

Naš sagovornik smatra da je Zlatnu kacigu izgubio u godini koja je prethodila dvostrukom osvajanju šampionske titule (1991. i 1992) u klasi 1300 grupe N

– Te 1990. Velji Bugarinu je pošlo za rukom da osvoji šampionat iako sam pobedio na više trka – na Ušću po kiši, na Mišeluku i u Slavonskoj Požegi. Najviše me koštao peh sa raštelovanim trapom na Butmiru, jer sam tada ostao bez preko potrebnih bodova. Auto mi je klizao toliko da sam u svakoj krivini morao da popuštam gas, na kraju me i Goran Flajdžić obišao, čovek koji nikada nije bio brži od mene. Da sam te 1990. postao šampion, uzeo bih Zlatnu kacigu, jer sam 1991. i 1992. bio šampion sa „sviftom”, iznosi svoje viđenje te sezone Savić.

ŠAMPION GA VRATIO IZ PENZIJE

– Oduzeli su mi pobedu 1992. na Ušću, jer sam navodno izbacio sa staze Narodovića, koji je kasnije proglašen pobednikom. Ja sam ga slučajno zakačio malo, takoreći „liznuo”. Ništa više od običnog trkačkog incidenta. On se kleo da neće uložiti protest, ali ga je verovatno neko nagovorio da ipak uloži protest, što je i učinio, a mene su diskvalifikovali. Toliko sam se iznervirao da sam rešio da prodam auto. U letnjem periodu, bio je neki jul ili avgust, odem da gledam karting na Košutnjaku i tada me je Paja Komnenović ubedio da ne okačim „volan o klin”. Kada sam mu rekao da sam prodao auto i da sam odlučio da više ne vozim trke, iako sam u tom trenutku bio vodeći u Šampionatu, Paja mi je rekao: „Znaš šta Šiljo, ja to nikada ne bih uradio da sam na tvom mestu. Nemoj da si budala, prekini kada ti hoćeš, a ne kada drugi to žele”, prepričava Savić i ne propušta da istakne koliko je za ovaj savet večno zahvalan velikom šampionu Paji.

SAMO SA SUSIJEM SIGURAN

Bilo je nekoliko kritičnih situacija u saobraćaju kada sam se stvarno isprepadao. Od kolega s kojima sam se družio, jedino za Susija mogu da kažem da je stvarno dobro i sigurno vozio. Ovi ostali... sačuvaj Bože! Jednom prilikom smo se Susi, Franja Kunčer i ja zaputili u Zagreb. Vozio nas je Franja „golfom GTI” koji je za to vreme bio izuzetno brz automobil, a on ne pušta gas i pretiče kolone sa 180.... Pogubna vožnja s obzirom na to da nije bilo auto-puta na većem delu između Beograda i Zagreba. Stigli smo za manje od dva i po sata. Iskreno, premro sam od straha i doživeo sam olakšanje tek kada sam seo u „suzuki”. Kod Slavonske Požege smo imali incident sa „poršeom”. Vlada divlja, ja sedim nazad, a Susi ga pecka „stisni ga Vlado, stisni”... Tada smo izleteli s puta ko zna kojom brzinom i nekim čudom smo preleteli šanac i vratili se na put.

SLOVENCI DALEKO ISPRED NAS

Jednom prilikom, nakon održane trke na Avali, Susi i Šilja su seli u automobile Branka Bašića i Silvana Vivode, kako bi ih prevezli do garaže susijevog brata Miće u Ripnju. Naši vozači su ostali bez teksta kada su shvatili  koliko su Slovenci imali bolje pripremljene automobile.

„Imao sam osećaj kao da sam seo u formulu 1”, priseća se naš sagovornik.

‍