Od fiće do ferarija

Naš proslavljeni as Pavle Komnenović automobilsku karijeru počeo je pre pet decenija, za koje vreme je prešao put od nacionalne klase i „fiće“ sa 32, do Ferarija F40 sa 650 konja! Učestvovao je u mnogim takmičenjima u zemlji i inostranstvu, osvajao šampionske titule na reliju, kružnim i brdskim trkama, te ostvario nedostižan bilans sa više od sto pobeda i 16 šampionskih naslova!

Paja je zahvalan sagovornik, razgovaramo u njegovom servisu za Opelova vozila preko puta stadiona Obilića, prijatan je, otvoren, zanimljiv, sa strašću i danas govori o auto sportu, s poštovanjem o svojim kolegama-rivalima, kompetentno kada je u pitanju bezbednost u saobraćaju, o potrebama srpskog auto-sporta u ovim komplikovanim vremenima… O svojoj malo poznatoj filmskoj karijeri i „ulozi“ dublera.

Rođen je u Beogradu 1952. godine u porodici generala i narodnog heroja Danila, Hercegovca i majke Vere, Beograđanke, profesorke engleskog jezika. I dok mu se sestra Mirjana opredelila za muziku i postala magistar solo pevanja, on se od malih nogu „opredelio” za vožnju…

- Bilo je to vreme kada je ulicama Beograda prolazilo malo automobila. Sticajem okolnosti, moj otac je imao auto, pa sam ja kao dete rado boravio u njemu, otac me je ponekad i stavljao u krilo, pa sam ja okretao volan – levo, desno i upravljao automobilom... U kući sam se igrao sa očevim papučama, zamišljajući da su mali automobili, poput ovih sadašnjih igračaka. To je iz današnjeg ugla bio nekakav početak moje veze sa četvorotočkašima, kaže u razgovoru za Auto Moto reviju Paja Komnenović. Uz to, u istoj zgradi stanovali su i drugi visoki vojni funkcioneri, generali, Kosta Nađ, Blaža Janković i kao da je nama, njihovoj deci, bilo suđeno da se, kada odrastemo, družimo sa automobilima. Iz tih porodica, pored mene, iznikli su šampioni i legendarni vozači, Bata Nađ i Srđan Brba Janković. Baš tu oko njih i ja sam se inficirao automobilima i trkama.

Ipak, za prvu pravu trku trebalo je sačekati pet, šest godina. Tačnije, do punoletstva... Kao takmičar debituje ispred AK Akademca iz Beograda na Reliju Tara 1971. godine, u FIAT-u 1300, tada popularnom „tristaću“. Prvi pehar osvaja naredne godine, trećim mestom na brdskoj trci na Lovćenu. U međuvremenu, Paja je završio gimnaziju, školu kontrole leta i zaposlio se kao kontrolor letenja u tadašnjoj Saveznoj upravi za kontrolu leta, u kojoj je ostao punih 14 godina.

Ali, strast za trkama nikada ga nije napuštala. Naprotiv. Nastavio je u „fići“ i Nacionalnoj klasi. Sam je „budžio” motor, od 750 ccm, povećavši zapreminu na 785 „kubika“, zahvaljujući činjenici da je tadašnji proizvođač motora DMB 21. maj iz Rakovice izrađivao, to jest, poboljšavao određene komponente za povećanje snage standardnih motora koji su se ugrađivali u Zastavina vozila.

- Nije to bilo neko veliko „friziranje”, objašnjava Paja, ali to je za nas entuzijaste mnogo značilo, jer smo ulazili u tajne automehaničarskog zanata. U to vreme pomoć je stizala i iz Kragujevca, jer je Zastava imala svoje sportsko odeljenje, koje je pomagalo u razvoju auto-moto sporta u Jugoslaviji. Najveći broj tadašnjih vozača sami su sređivali svoje automobile za trke i praktično su bili samouki „majstori“. Pomagali su nam i sponzori, pa sam ja tako mog starog „fiću“ penzionisao, a zahvaljujući rafineriji iz Modriče dobio novi auto 1973. sa kojim sam iste godine osvojio prvu titulu prvaka države u Nacionanoj klasi do 785 ccm u Reli šampionatu Jugoslavije sa navršenom 21 godinom.

Druga titula u reli šampionatu usledila je 1975. godine sa Zastavom 101, u nastupu za fabričku ekipu tada kragujevačkog giganta. Paja ovom prilikom naglašava i jednu od specifičnosti reli takmičenja. Naime, na pisti je vozač sam i jedino on odlučuje, dok je u reliju važan i suvozač, od koga mnogo zavisi da li će proći kroz krivinu sa optimalnom brzinom, ili će, ukoliko bude brži, završiti u jarku. Takođe, nije propustio da istakne odličnu saradnju sa svojim suvozačem Miroslavom Kujbušom zvanim Kujba, u kojeg je imao neograničeno poverenje.

Potom su došla druga takmičenja... Na relijima, brdskim trkama, a posebno na kružnim stazama beležio je sve bolje rezultate. Krajem sedamdesetih godina, Paja se okušao i u jednosedu, pa je od 1977. do 1979. vozio Formulu super V.

Osamdesetih godina automobilski sport u Jugoslaviji obeležili su i čuveni dueli sa Milunom Vesnićem. Dve šampionske titule sa Zastavom 101 Grupe I osvaja 1981. godine. Jednu na reliju, drugu na kružnim trkama, a kakvo je to rivalstvo bilo i koliko uzbuđenja su nosila takmičenja, svedoči podatak da je oba šampionska naslova Paja osvojio samo sa jednim bodom prednosti u konačnom plasmanu! Potom od 85. do 89. godine sa Jugom Grupe A upisuje dve šampionske i dve vicešampionske titule, da bi se devedesetih u većoj meri posvetio internacionalnoj karijeri.

Vremenom je stigao do međunarodnih takmičenja. Sa BMW-om M3 postao je prvak Čehoslovačke u grupi A. Komnenović kaže da njegov moto nije bio da osvaja titule već da konstantno napreduje tako što će se takmičiti u sve jačim i bržim automobilima. Novi izazov pronašao je u FIA GT šampionatu i trkama izdržljivosti.

- Za volanom čuvenog Ferarija F40 sa V8 bi-turbo motorom od 650 konja učestvovao sam u izuzetno napornim trkama koje su trajale četiri sata, a za volanom sam se smenjivao sa dvojicom italijanskih kolega. Vozili smo za renomiran Jolly tim, kroz koji su prošli mnogi velikani poput legendarnog Valtera Rerla. Sa Ferarijem sam nastupao na stazi Dižon u Francuskoj, na Monci, Harami pored Madrida i Niburgringu, kaže Paja i napominje da to nije Nordšlajfe od 20.6 km već kraći GP krug.

Pavle Komnenović osvojio je više od 300 pehara, dve zlatne kacige, 16 zlatnih medalja za šampionske titule, 14 srebrnih i 10 bronzanih

Ipak, za vrhunac svoje karijere smatra učešće u Porše Superkupu, pratećem takmičenju Formule 1. Trke identičnih modela 911 održavale su se tri sata pre početka F1 gran prija.

- Sa kultnim „elferom“ (911) vodio sam okršaje u oštroj konkurenciji na čuvenim F1 pistama širom Evrope – od Silverstona, Manjikura, Spa Frenkošampa, Hokenhajma i Nirburgringa do Hungaroringa. Inače, Andrej Kulundžić i ja smo uz Mihalića iz Hrvatske jedini vozači sa ovih prostora koji su uspeli da uđu u Porše super kup. Te 1995. godine završio sam kao 11. od 30 vozača, dok je Andrej bio osmi, priseća se naš sagovornik.

Nakon toga ponovo se okreće domaćem šampionatu i to u klasi Super turing automobila, vozeći Alfu Romeo 155 ST, Hondu Akord ST, BMW M3 (E36) i Opel Vektru ST. Naravno pobede i titule nisu izostale ni u drugoj polovini devedesetih, pa ni u 21. veku kada je već bio veteran.

Kružne trke Super Turing automobila tokom devedesetih godina privlačile su ogroman broj gledalaca. Pavle Komnenović je u ovoj klasi osvajao titule vozeći Alfu Romeo 155 ST, Hondu Akord ST i Opel Vektru ST

Na kraju razgovora za našu reviju Paja Komnenović nije propustio da istakne svoj stav prema brzoj i najčešće neodgovornoj vožnji u saobraćaju kojom se ugrožavaju životi ljudi i posebno dece

Auto-moto sport predstavlja važan segment za svaku državu, jer podiže saobraćajnu i tehničku kulturu jedne nacije

- Mislim da bi izgradnja jednog pravog autodroma bila korisna ne samo za auto-moto sport već i za celu Srbiju. U Hrvatskoj je na starom aerodromu Grobnik, pored Rijeke, izgrađena odlična staza na kojoj se danas održavaju velika međunarodna takmičenja, ali na kojoj i građani mogu u određenim terminima da isprobaju svoje vozačke sposobnosti. Verujem da bi to doprinelo da na našim ulicama i u saobraćaju uopšte bude manje trkača i da bi mnogi takvi momci svoju strast „ispucali“ na pisti umesto na ulici. Mislim da nam je bezbednost u saobraćaju na niskom nivou, kao i tehnička kultura i kultura uopšte. Mnogo je vozača koji nisu dobro savladali obuku i nemaju iskustva u različitim uslovima vožnje, na različitim putevima. U tome bi auto škole trebalo da preuzmu veći deo odgovornosti. Takođe smatram da treba više pažnje obratiti auto moto sportu. Kriza je, manje je para, sponzora, a ovo je skup sport. Nije dobro da se briga prepusti samo pojedincima. Znam, država, Ministarstvo omladine i sporta, AMSS kao i NIS pomažu, ali to nije dovoljno, jer više nemamo domaće gigante kakve smo mi iz ranijih generacija imali. A stranci nemaju preveliki interes da pomažu ovdašnji, domaći auto sport, zaključuje Komnenović, koji je blistavu trkačku karijeru okončao 2014. u Opel Vektri ST.

Na naše pitanje koja mu je disciplina najviše odgovarala, Komnenović kaže da preferira kružne trke na autodromima i da one zbog određenih specifičnosti predstavljaju poseban izazov za vozače

- Najbolje sam se osećao kada sam vozio super turing. To su automobili sa četvoro vrata, praktično limuzine, sa motorima od 2.0 litra, atmosfercima sa preko 300 konja. Te trke je jako teško voziti zbog vrhunskog ležanja i kočenja automobila, tako da je od suštinskog značaja precizno odrediti granicu kada dolazi do gubitka kontrole, a to nije nimalo lako. Možda sam samo nekoliko puta, kako mi vozači to kažemo „pasao travu“, to jest izletao sa staze. Iako paradoksalno zvuči, nisam se plašio, ali uvek sam imao tu neophodnu dozu straha, koju u trci ima skoro svaki vozač, ukoliko nije ludak.

Moj moto nije bio da osvajam titule, nego da konstantno napredujem i prelazim u više i brže klase

Malo je poznato da je Komnenović učestovao u snimanju nekoliko filmova naših poznatih režisera

- U čuvenoj Nacionalnoj klasi Gorana Markovića u scenama vožnje „fiće“ dublirao sam Dragana Nikolića… Bilo je to nezaboravno iskustvo i druženje sa glumcima. Nisam brinuo za auto, ali sam postavio uslov da mi ni slučajno po onom blatu ne upropaste dragocen i skupocen vozački kombinezon, koji sam im pozajmio jer ga u to vreme nije bilo lako nabaviti… Ali najbolje scene bile su kada sam u filmu Zorana Šijana, Davitelj protiv davitelja, vozio Porše na Slaviji oko spomenika Dimitriju Tucoviću… kada smo snimali nesvakidašnji „performans“ čuvenog beogradskog fantoma, momka koje je dosta dugo zabavljao Beograđane u večernjim časovima iznenadnim izletanjem na trg u ukradenom Poršeu i dovodio do ludila ondašnju policiju. Ni mi iz ekipe, doduše, nismo baš bili dobri. Na filmu je Porše imao nemačku registarsku oznaku, ali reditelj Šijan ni slučajno nije hteo da snima auto sa BG tablicom pozadi. U stisci sa vremenom rešenje je nađeno u „saradnji“ sa policijom. Naime, u hotelu „Slavija“ odseo je bio neki Nemac … naslućujete sigurno šta se dogodilo. Neko nam je to javio, pa su tokom noći momci skinuli tablice sa vozila tog gosta, snimli potrebne kadrove i po završenom snimanju vratili nemačke tablice na vozilo, a policija je zažmurila na jedno oko.

Kada govori o svojim počecima, Pavle Komnenović ne može da zaobiđe legende našeg auto sporta, vozače koji su ostavili neizbrisiv trag u istoriji jugoslovenskog automobilizma.

- Nisam imao neke posebne uzore, ali divio sam se ljudima poput Jovice Palikovića, Gorana Štorka, Bate Nađa, Marjana Kulundžića, Bobana Atanackovića, Srđana Brbe Jankovića, Đanija Šverka, Seada Alihodžića... Momcima iz te prve generacije. Sa istim poštovanjem mogu da govorim i o onima koji su došli kasnije – Bati Banićeviću, Miki Đelmašu, Goranu Asanoviću, Tanasiju Kuvalji, Franji Kunčeru, Tihomiru Filipoviću, Andreju Kulundžiću…

ODLAZAK MILOŠA NENADOKNADIV GUBITAK

Pavla Komnenovića je pre dve godine zadesila velika porodična tragedija. Miloš, njegov sin jedinac, posle velike borbe izgubio je bitku sa teškom bolešću u 39. godini. Komnenović junior je od malih nogu bio posvećen svetu trka pa je odlučio i da se oproba u ulozi trkača, a nastupao je u Grupi N sa automobilom Pežo 106. Miloš je za Paju predstavljao veliku podršku, ne samo u takmičarskoj karijeri već i u porodičnom biznisu. Kao perspektivan, obrazovan i moderan kadar umnogome je doprineo da kompanija Komnenović Auto izraste u najveći prodajno servisni centar za vozila marke Opel u Beogradu i čitavoj Srbiji.