Najviše sam voleo trke i novinarstvo

Vladan Slavković je rođen 1955. godine u Beogradu. Prvi „dodir” sa svetom trka imao je u Akademcu. To je bio klub studenata mašinstva, ali je imao svoje sekcije i na drugim fakultetima, pa se Slavković, kao student prava, našao u tom klubu.

-Akademac je bio organizovan po principima socijalističkog samoupravljanja, gde je praktično svako, ko pokaže talenat, mogao da računa na pomoć kluba. Neko je dobijao pare za benzin, neko i novac za delove i pripremu automobila. A neko je, posle dobrih rezultata, mogao da računa i na klupski automobil – „fiću” ili „keca”. Ja sam klupskog „fiću” dobio vrlo brzo, posle uspeha na prvoj kružnoj trci na aerodromu na Krku i prvom YU reliju 1976. godine. Klupski kolega mi je bio petostruki prvak Jugoslavije Borut Tomić, jedan od najvećih asova koje sam u životu upoznao. Zajedno smo spremali „fiće” za trke, tako što bismo ih parkirali ispred moje ili njegove zgrade na Novom Beogradu, ispod ulične svetiljke. Na takmičenjima smo jedan drugog terali da budemo brži i bolji. Borut je bio uspešniji na relijima, meni su više ležale kružne trke, govori o svojim počecima Vladan Slavković.

U to vreme Akademac su vodili sjajni entuzijasti, na čelu sa inženjerima - Predragom Grbićem i Dušanom Poletanom, koji su među prvima prepoznali Vladanov talenat. Trke „fića” u Kraljevu 1977. bile su prekretnica. Startovao je kao prvi od 52 automobila… Toliko je tada bila popularna nacionalna klasa!

-Pred kraj sam sustizao za krug auto koji je u sred krivine, kod boksa, izgubio kontrolu i počeo da se okreće. Da bih ga izbegao, morao sam da sletim u travu i od vibracija se olabavio poklopac anlasera. Motor je počeo da prekida, auto da usporava, a u kabini je smrdelo i varničilo. Od besa što gubim prvo mesto, nije mi padalo na pamet da mogu da se zapalim. Vozio sam do kraja sa tako pokvarenim kolima i stigao drugi, ispred Milovana Aćimića, tadašnjeg šampiona. Ta trka je uticala da mi za 1978. godinu Pavle Komnenović i Branimir Perić Džo iz ASK Crvena Zvezda ponude potpuno novog „fiću” za „Nacionalnu klasu junior”, kaže Slavković.

Te 1978. pobeđuje na Ušću i uz tri druga mesta i jedno treće, na kraju sezone postaje vicešampion Jugoslavije. Bile su to, kako kaže, sjajne trke sa Kunčerom, Asanovićem, Predragom Aćimićem, Darkom Otenhajmerom, Aleksandrom Jovanovićem, Bojanom Betušem, Krešom Jurjevićem i mnogim drugim asovima koji su činili izuzetnu konkurenciju.

U to vreme već iskusni Pavle Komnenović i Džo Perić uočili su ono čega Vladan tada nije ni bio svestan, a to je da ume da proračuna rizik. To je bio važan talenat za sledeći ogroman skok u njegovoj karijeri - vožnju „formule super fau” o kojoj je sanjao.

-Taj san mi se ostvario već sledeće godine. Iz „Nacionalne klase” uskočio sam u pravi trkački bolid. Pavle Komnenović mi je dao sopstvenu formulu, na čemu ću mu biti uvek zahvalan. Paja je dobio novu, moderniju i bolju, od našeg zajedničkog sledećeg kluba „Jugoauta”. Vožnja formule na našim stazama uveliko je ličila na ruski rulet. Staze su uglavnom bile široke samo šest metara, na nasipu, pa ako točak siđe sa puta, letite sa sva četiri točka u jarak ili u dvorište prvog komšije pored autodroma. Mogućnosti za trening nije bilo. Sezonu 1979. započeo sam, a da pre toga formulom nijednom u životu nisam prošao kroz krivinu. Jedini „test” formule imao sam sa Pajom na delu puta na Novom Beogradu, kod današnjeg buvljaka u blokovima, koji je bio još u izgradnji i nije bilo saobraćaja. Seo sam za volan, ubrzao po jednom u oba pravca, šaltovao, što sam grublje i odsečnije mogao, menjačem sa ravnim zubima koji sam tada prvi put koristio. Posle bukvalno pet minuta probe Pavle je procenio: „Tebi ovo leži!” Spakovali smo auto na prikolicu i za dva dana, bez ikakve druge pripreme, krenuli na moje „vatreno krštenje” u Slavonsku Požegu, na stazu, na kojoj je prosek brzine u krugu bio 190 km na sat, kaže Slavković.

Inače, Vladan je sin jedinac i roditelji su bili izrazito protiv njegovog bavljenja trkama. Zato nije smeo ni da im kaže da počinje da vozi formulu.

-Moja majka saznala je za to tek godinu dana kasnije. I to sa televizije, kada je objavljeno da sam pobedio na trci formula u Rijeci 1980. Bila je to sezona u kojoj sam nasledio noviji Komnenovićev auto, jer je on otišao u vojsku. Bilo je i drugih kandidata u klubu za tu „lolu T 620” sa Folksvagenovim motorom. Jugoauto je bio gigant među auto-klubovima, najveći u bivšoj Jugoslaviji. Imali su pet formula i još više vozača za njih. Tu je bio i Tanasije Kuvalja, višestruki državni prvak u auto-trkama, koji je slavu stekao i kao državni reprezentativac u biciklizmu. On je verovatno najveći sportista sa kojim sam imao čast da budem na stazi. Dobro pamtim reči tadašnjeg predsednika kluba, koji je bio i direktor te gigantske auto-kuće, upućene meni na sastanku vozača: „Kuvalja može sebi da kupi formulu, a mi ćemo auto dati momku koji je već dokazao da ima talenat!”

Posle toga, glasanje trkača samoupravljača u klubu je bilo formalnost. Kao student, čiji roditelji nisu ni znali da vozi formulu, dobio je od kluba auto vredan oko 35 hiljada tadašnjih maraka. To je moglo samo u samoupravnom socijalizmu. Ali, postojala je i obaveza - da se pobeđuje.

-Aktuelni državni prvak bio je Riječanin Zlatan Mičić. Njegov „marč 793” bio je još bolji auto od „lole” i on je ubedljivo trijumfovao prethodne sezone, ispred Komnenovića i Holjevca. Od mene niko nije očekivao da premašim rezultat Paje Komnenovića. Ja sam, međutim, jedini u to verovao. Ne zato što sam mislio da sam bolji od Paje, naprotiv, on je bio moj idol, ali i velika motivacija. Znao sam da mi talenat neće biti dovoljan i da moram u zimskoj pauzi mnogo i da treniram. Imao sam sreću da je u to vreme počeo da radi autodrom u Rijeci, prvi i jedini na ovim prostorima. I nije mi bilo teško da sa drugarima, Mićom Ljubisavljevićem i Draganom Bokčićem, zakačim formulu na prikolicu i otputujem do Rijeke. Tamo nas je čekao glavni član ekipe –Paja Komnenović, koji je u Rijeci služio vojsku i nesebično mi pomagao, ističe Slavković.

Za vreme jednog od treninga na Grobniku doživeo je najopasniji udes u životu. Na pravcu pored boksova eksplodirala mu je zadnja guma pri brzini od 240 km na sat. Formula je počela da se okreće kao leteći ringišpil između metalne ograde sa jedne i zida sa druge strane staze.

-Video sam Pavla i drugare kako se bacaju što dalje od betonske ograde ispred boksa. Bio sam u godinama kada ne razmišljaš da možeš da stradaš. Samo sam razmišljao o tome da mi se ne ošteti skupi auto. Bog me pogledao tog dana! „Vrteška” se završila posle više od 200 metara, na metar-dva od ograde, bez oštećenja. Limit brzine tog automobila u krivinama bio je mnogo veći od onoga što se većina vozača usuđivala da pokuša, između ostalog i zato što su staze bile opasne. Treninzi na jedinoj bezbednoj stazi u Rijeci su mi pomogli da se približim tom limitu brzine – postepeno i uz kontrolisani rizik. To je bio moj stil kroz celu karijeru, navodi Slavković.

Te 1980. oborio je sve rekorde staza iz prethodne sezone. U Slavonskoj Požegi obišao je krug prosečnom brzinom od 194 km na sat. Rekord staze u Kraljevu ostao je u njegovom vlasništvu punih 16 godina. Pobedio je na četiri trke, a na jednoj odustao zbog kvara motora.

-Za poslednju, odlučujuću trku te sezone, na aerodromu u Mariboru, morali smo da uradimo generalnu motora. Sklopili smo motor u mojoj sobi, na radnom stolu, na osmom spratu solitera. Sećam se da je na toj trci startovalo čak 14 formula. Bila je to moja najgora trka u formuli, jer sam se okrenuo na stazi u drugom krugu, dok sam bio u vođstvu., priseća se Slavković. Ali, ta trka donela mu je i najveću radost – titulu prvaka jedne velike države, Jugoslavije!

POVRATAK NA STAZU

Slavković se pre nešto više od deset godina vratio na stazu. Naime, novinarsku karijeru je prekinuo, jer je dobio poziv da postane licencirani instruktor bezbedne i sportske vožnje u centru Navak. U međuvremenu je zajedno sa Mladenom Alvirovićem, direktorom Nacionalne vozačke akademije, pokrenuo program Formula predator. Svi koji žele da isprobaju svoje vozačke veštine u jednom single seater-u mogu to učiniti na stazi centra Navak, a dostupni su različiti programi sportske vožnje Formule „kajman”.