Dragulj auto-moto sporta

U rubrici o legendama auto-moto sporta na ovim prostorima, stupci se pune pričama o ljudima koji su, svako na svoj način, živeli za sport kojim su se bavili. Ali, Dragan Dragoj spada u onu grupu zaista posebnih. Beograđanin, rođeni Dorćolac, doslovce je čitav život posvetio raznim tipovima trka, a i danas, u 72. godini ne prestaje da priča o njima, planirajući da se što bolje pripremi za takmičenja u moto-klasiku koja ga očekuju! Paralelno radeći, kako piše u reklami njegove šlep-službe, Draguljčeta, mogla bi da se podeli u trifaze. Sve tri su podjednako zanimljive,a kad se spoje sve dogodovštine,mogao bi se snimiti film ravan kultnoj„Nacionalnoj klasi”svakim radnim danom, nedeljom i praznikom. Treba zaraditi za život, pošto zbog trka nije bilo prilike da se stvori neka zaliha za „crne dane”...

Karijera Dragana Dragoja, popularnog Draguljčeta, mogla bi da se podeli u tri faze. Sve tri su podjednako zanimljive, a kad se spoje sve dogodovštine, mogao bi se snimiti jedan film ravan kultnoj „Nacionalnoj klasi” – tokom njegove romantične priče o ljubavi jednog čoveka prema trkama neki detalji su neodoljivo podsećali na scene iz remek-dela Gorana Markovića.

Dragoj je rođen 1950. godine, a vrlo brzo su počela prva interesovanja ka svemu što se kreće na točkovima.

– Moj prvi motocikl bio je mađarski „dongo”, sa motorom koji se kačio na bicikl, a posle njega sam imao jednog „adlera”, pa DKW... Zatim sam kupio novi „tomos T11”, priseća se Dragoj.

– Tada smo svi učili da vozimo na poštanskim motociklima, jer dok poštar uđe u zgradu da ostavi telegram, svi klinci iz kraja se provozaju na njegovom „tomosu”.

Iako je prve korake u vožnji napravio na motociklima, prve trke u kojima je učestvovao ipak su bile automobilske trke. Sa 19 godina, 1969, nastupao je za ASK „Crvena zvezda” iz Pančeva u jednom „fijatu 600”.

– Već sledeće godine, napravio sam svog prvog „abarta” od „fićine” školjke sa kontra-vratima. Snalazili smo se na razne načine da kompletiramo automobile, a na mom konkretno, prednji hladnjak mi je, od ukradenog hladnjaka sa FAP-a, napravio majstor Jova iz „Šumadije”. Prvi motor u „fići” mi je bio 850s sa 45 KS, a u tom periodu, dok sam studirao na Visokoj tehničkoj školi, puno mi je pomogao profesor Dragoljub Radojičić. Otkrio mi je mnoge tajne trkanja, naučio me je da na stazi budem racionalan.

Od svih staza na kojima je vozio, Dragoj je najviše voleo beogradsko Ušće, a „abart” i kružne trke su mu najviše prijale – „Abart 1000” mogao je da pojuri i do 225 km/h

Sledeći automobil koji je vozio nabavio je od legendarnog „tjunera” sportskih automobila iz Beograda – Petra Stanišića Mikišona, a 1975. godine uspeva da nabavi „abarta 1000”.

– Automobil je kupljen 1972. godine u ABT-u i vozio ga je pokojni Bata Perović, a zatim ga je u ASK „Crvena zvezda” nasledio Paja Komnenović, priča Dragoj.

– To je bio automobil sa karburatorskim motorom, sa 108 ili 112 KS, vrteo se na 8.200 o/ min. i bio je na limitu, samim tim jako „lomljiv”. Na prvoj trci u Zagrebu 1975. godine pukla mi je klipnjača i razbila blok, pa automobil nisam vraćao u Beograd, već sam ga ostavio u Zagrebu, a motor poslao kod Đanija Bajstrokija u Parmu (ja sam se vratio u Beograd po pare). On je radio Jaguarove, Poršeove i trkačke automobile, pa sam kod njega odneo motor i nosio ga još nekoliko puta. Pošto sam maksimalno izbegavao vojsku, nisam imao pasoš, pa sam sa tuđim pasošem čak četiri puta išao kod Đanija. To ludilo prema trkama nema granice – bili smo gladni i žedni, neispavani, ali trke su bile ozbiljne... Znalo je, recimo 1972. godine, da na startu bude po deset „abarta 850” i deset „abarta 1000”... Osećaj u kabini je bio fenomenalan, zaista je bio doživljaj i za vozače i za publiku.

Dragoj je kasnije igrom slučaja, uz „abarta”, postao vlasnik i NSU-a, i to samo zahvaljujući svojoj neverovatnoj opijenosti brzinom.

– Pred trku na Butmiru u Sarajevu, dobijam poziv od Bajstrokija koji kaže da nije uspeo da nabavi radilicu kako bi popravio motor i ja, pošto nisam želeo da propustim trku, kupim jedan trkački NSU za 28.000 nemačkih maraka. Motor Burgmajsterov, karoserija međutim jedno 30-40 kg teža. Vozim se iza Đanija Šverka, mirim se sa pozicijom, kad on u pretposlednjem krugu odjednom skreće u boks.

Pogrešio broj krugova! I tako pobedim...

Što se tiče vojske, Dragoj je sa raznim „falš potvrdama”, kako sam kaže, uspevao da odlaže odlazak u vojsku sve do 1977. godine, a onda je na kraju morao u JNA, i to kao najstariji vojnik. Rođenom bratu Zoranu, mlađem sedam godina, odličnom đaku i talentovanom kartingašu, ostavio je NSU, a pred sam odlazak u Knin na odsluženje vojnog roka nabavio je „abart” sa „ajnšpricom”, sa „koloti” menjačem, ogibljenjem kao na tadašnjim bolidima Formule 3. Spremno ga je čekao da se vrati iz vojske, a Dragan je tokom odsluženja uspeo da organizuje redovno odsustvo u danima kada se vozila „Letnja liga”, čiji je pobednik postao upravo 1977. godine.

Nažalost, po povratku iz JNA, Dragoja je sačekala informacija da su „abarti” i NSU izgubili homologaciju, zbog čega je on, neočekivano, završio sa karijerom u automobilima.

– Tokom 1980. godine nisam imao nijedan automobil koji bih vozio. I tako, šetamo se kraj hotela „Jugoslavija” i ugledam neke klince kako na vodi voze neke „slomivrat” trke u čamcima. I ja počnem da vozim za DMS „Dorćol” trke čamaca i vozio sam ih od 1982. do 1990. godine – priseća se Dragoj. Kako kaže, bilo je dosta uzbuđenja i u trkama na vodi, ali je bilo i dosta udesa. Učestvovao je, uz trke u Jugoslaviji, na međunarodnim trkama širom Evrope, u Mađarskoj, Češkoj, Nemačkoj... Učestvovao je na svetskom prvenstvu u Danskoj, uspevao da pobeđuje, ali sa početkom rata u SFRJ prekinuo se i taj drugi deo karijere Dragana Dragoja.

– Od 1990. do 2000. godine pomagao sam drugima da učestvuju na trkama. Hteo sam u jednom trenutku da učestvujem u trkama kamiona, koje su se 1992. i 1993. godine vozile kod nas na aerodromima. Hteo sam da vozim sa Liazom, čak sam i kaparisao dva kamiona, ali nisam to uspeo da izguram.

Tokom decenija takmičenja na različitim frontovima, Dragoj i njegove klupske kolege prevalili su na „milione kilometara” da bi stigli na razna takmičenja – ovako se putovalo na „moto klasik“ trke

Od 2002. godine počinje treći segment Dragojeve trkačke karijere, a vezan je za moto-klasik šampionat, trke starovremenskih motocikala. U ovoj disciplini Dragoj nije imao samo ulogu uspešnog takmičara, već je svojom neverovatnom energijom, zalaganjem, iskustvom i znanjem uspeo da takmičenje podigne da najviši mogući nivo, i to ne samo kod nas, već i na evropskim stazama. Prepoznatljivi jarko žuti „kavasaki” sa prikolicom jedna je od mašina kojom je Dragoj sa svojim balanserima upravljao u moto-klasik šampionatu kao član (pre svega osnivač) MK „Senior”, a sa kojim je proputovao Srbiju i Evropu takmičeći se gde god je mogao da stigne, u skladu sa finansijama. I danas, Dragoj razmišlja o nastavku moto-klasik karijere, iako je siguran da nije u maksimalnoj formi, s obzirom na dvogodišnju pauzu zbog pandemije virusa korona, koji je i njega „zakačio”.

– Na početku moto-klasika vozio sam MZ, a potom i ČZ enduro, da bih od 2004. godine prešao na Kavasaki. Ne znam da li bih ponovo bio brz, ipak dve godine nisam vozio, ali zvao me je predsednik za moto-klasik FIM Evrope, sa dobrom vesti da su uspeli da sklope kružne trke sa superbajk šampionatom, pa će se voziti na stazama kao što su Pol Rikar, Donington, Asen, Hokenhajm ili Nirburgring.

Deluje da će dragulj srpskog auto-moto sporta ponovo na stazu...

U ZATVOR ZBOG LETNJE LIGE

U godini kada je otišao na odsluženje vojnog roka Dragan Dragoj je ostvario možda i najveće uspehe u svojoj karijeri

Te 1977. godine, Dragoj je „uklopio” odsustvo od 29 dana sa tri trke Letnje lige u Beogradu i jednim takmičenjem u Kraljevu. Letnja liga bila je i više nego uspešna, Dragoj je uspeo da pobedi, a njegov brat Zoran završio je kao treći. A onda je usledila trka u Kraljevu, koja se vozila na dan kad je Dragan trebalo da se vrati u kasarnu, pa su događaji i sam život i ovog puta napisali sjajan scenario ravan onim u najboljim akcionim filmovima.

– Napravim prvo vreme na treningu u Kraljevu i startujem ispred Šverka, Atanackovića i Urbančiča. Boban (Atanacković) nas preko trave sve obiđe na startu, povede i zbriše nas sa svojim motorom od 1.150 kubika, dok smo svi ostali vozili 1.000. Branio sam se od Šverka i pre, mostićem krenem da „svlačim” brzine u petu, četvrtu… preskočim treću, pa u drugu. Kad nešto puče! Uspeo sam da dođem do mosta, a Šverko nije uspeo da me obiđe već se zakucao u ogradu, a onda u njega Milovanović, Urbančič, Milavec, moj brat… Potom i jedan „850s kupe”, ali srećom svi su već izašli iz kabina. Samo je Boban prošao; gledam na donjem pravcu, vidim da ga niko ne zaustavlja, strčao sam sa kacigom i mahao da ga zaustavim, umalo me nije zgazio. Jedva se zaustavio, a i jedva me promašio. Da ga nisam zaustavio uleteo bi punim gasom u gužvu. Start je ponovljen sa „preživelim” automobilima, a mene je posle trke čekao brat moje buduće žene, taksista, da me vozi na beogradski aerodrom. Tamo su me čekale majka i buduća supruga, presvlačim se, ali avion kasni u poletanju. Slećem u Split sa zakašnjenjem, a putnički voz za Knin otišao. Saznajem da prolazi neka teretna kompozicija i molim mašinovođu da me odbaci do Knina i on pristaje, ali kaže da može da uspori, ali ne i da se zaustavi – seća se Dragoj vratolomnog pokušaja da se vrati u kasarnu „do 24”.

– Prijavljujem se da sam stigao pet minuta pre vremena, a dežurni mi dobacuje da svi znaju gde sam bio: oglasna tabla bila je izlepljena isečcima iz novina sa naslovom „Dragan Dragoj pobednik Letnje lige!” Sledećeg dana dobio sam 30 dana zatvora (tada je bilo zabranjeno da se vojnik bavi opasnim sportovima tokom služenja vojnog roka), ali su me pustili posle osam. Bio sam, naime, vozač pukovnika, a moja zamena je uspela da oguli automobil prilikom izlaska iz garaže, pa je hitno odlučeno da se vratim na dužnost.

SPEKTAKULARNI VUK TOMANOVIĆ

Dragan Dragoj je u karijeri u moto-klasiku imao nekoliko balansera, hrabrih i odvažnih prijatelja koji su pre svega imali ogromno poverenje u Draguljčetovu veštinu baratanja „kavasakijem”, koji je bio u stanju da razvije i blizu 200 km/h. Uz Slobodana Vasiljevića Krdžu, svakako posebno mesto zauzima Vuk Tomanović, legendarni motociklista koji je i kao balansero bio spektakularan baš kao i tokom svoje karijere motocikliste.

– Godina je 1979, a brat i ja smo sudije na trci na Ušću i nalazimo se „kod CK” na krivini. Vuk bi trebalo da pobedi Kosića sa 17 sekundi prednosti da bi osvojio titulu i – on je to učinio. Ali kako? U jednom krugu, vidimo ga, dolazi, punim gasom, oklop se trese. Odjednom zabada prednji točak, koči i dodaje gas tako da kroz krivinu prolazi proklizavajući sa oba točka. Ono što danas gledamo u MotoGP šampionatu. A vozio je, inače, „jamahu” 250 kubika – priseća se Dragoj jednog od legendarnih takmičara sa ovih prostora.