Doktor za štimung i čitanje krivina

Kažu da na reli takmičenjima u automobilu sede dvojica jednakih – prvi koji vozi i drugi koji okreće volan. Taj prvi, koji ipak „vozi”, jeste naravno suvozač. Ljudi koji su uglavnom neprimetni i nenametljivi, ali rade veliki posao u svakoj reli posadi. Svaki suvozač, baš kao što je to slučaj i sa vozačima, ima neki svoj način rada, komunikacije, motivacije i rituala pre i tokom trke. Jedni su dobri poznavaoci tehnike, drugi „dežurna spadala”, treći ozbiljni i fokusirani. Od svega po malo ima kod Branislava Petrovića, poznatijeg u trkačkim krugovima kao Bane Avis, a kasnije i kao dr Petrović. Na prvi pogled ozbiljan i nemački disciplinovan, a na drugi... Večiti dečak prepun smicalica i beskrajnog smisla za šalu!

– Taj Avis rent-a-car je bio čudo od firme, svašta se tu naučilo i radilo, nije baš sve ni za priču – prepoznatljivim osmehom započinje ćaskanje Petrović. Raspadom ondašnje Jugoslavije i ulaskom u krizna vremena nestao je i taj i takav Avis, a ja sam ubrzo prihvatio poziv pokojnog Vlade Kovačevića, čuvenog Trefa, da za njegovu firmu napravim agenciju za rentu automobila. Tako sam i ozbiljnije ušao u trke, uglavnom kao logističar, a onda je krenula i suvozačka karijera, priseća se Petrović.

– Retko se dešava da neko tek tako, skoro pa slučajno dođe u trkački svet, kako je moguće da pre toga nisi imao interesovanja za trke?

– Ma ne, virusom trka zarazio sam se još kao klinac. Odrastao sam na Senjaku, moj komšija je imao jednog „keca” kog je vozio na trkama, pa smo mi klinci stalno tu nešto smetali po garaži. Tako je počelo i druženje sa ekipom iz Rakovice, sa braćom Savić i Radojičić i ostalima. Bila su to lepa druženja i putovanja na trke, „pičili” smo auto-vozom širom zemlje. Uporedo sam završavao Ekonomski fakultet i kasnije se zaposlio, trke su bile nekako u drugom planu, ali je stara ljubav oživela prelaskom u Tref. Kada su se sve te tragične stvari sa pokojnim Kovačevićem izdešavale, prešao sam poslom kod Dragana Simića, koji je tada imao moćnu ekipu Balkan osiguranje, a kasnije sam se (valjda) skrasio u Stojanov automobilima – ni sam nije siguran naš sagovornik.

– Ukoliko dobro razumemo, ti si kao suvozač debitovao u ekipi Trefa? Ili Balkana?

– Naravno da ne – prepoznatljivim osmehom nastavlja Petrović. Sve je počelo 1991. godine, kada sam upoznao živu legendu, Icu Matoševića. E, tad je sve krenulo nizbrdo – u svom stilu „odmotava” „doktor” Petrović. Debitovao sam u nekom „jugiću” kao suvozač njegovom sinu Davoru. Mislim da posle nije bilo člana ASK Zemuna s kojim se nisam vozio. Bio je tu Nikolica Pijale, pa onda Dragan Zlatković, čak sam jedan reli vozio i sa Andrejem Jočićem i pokojnim Goranom Mutićem. Najduže sam se zadržao sa Brankom Drakulićem, vozili smo se tri sezone u „pežou 205 GTI”, onda sam prešao kod Velje Jovanovića, imali smo dobru „seat ibicu” u grupi N, a na kraju sam seo sa Srđanom Budom Višnjićem. To je bio ustvari najuspešniji i najozbiljniji period. Buda je vrlo profesionalno pristupao svemu, ozbiljno se radilo na pripremi automobila i na treninzima, bili smo kao neki profesionalci, ako mogu to da tako imenujem na ovim prostorima. Takav naš rad i pristup su se brzo isplatili, uz vrhunsku organizaciju i podršku tadašnje ekipe „XM racing”, zbog čega smo u sezonama 2006, 2007. i 2008. osvojili tri uzastopne titule u našem „renou klio” grupe N, samim tim i Zlatnu kacigu. Sećam se dobro te dodele, bio je 21. decembar, inače moj rođendan, na dodeli oko mene Pavle Komnenović, Bato Banićević, sve sami velikani sporta. Onako u sebi sam se zapitao otkud ja ovde, u ovakvom društvu, ničim izazvano!? – prilično skromno razmišlja beogradski šampion s prebivalištem u Novom Sadu.

– Da li je moguće da stvarno nikada nisi razmišljao o tituli i poželeo da budeš šampion?

– Možda tek kad sam video koliko je Višnjić profesionalan, do tada suštinski ne, nakon kraćeg razmišljanja odgovora Petrović. Profesionalizam je nekako valjda i došao sa ekipom Trefa, mi smo svi do tada sve to svodili na druženje, malo trkanja i dobar provod. Menjali smo delove, kada nema za sve onda deliš šta ima, davali direktnim rivalima delove. Uozbiljilo se to već i u ekipi Balkana, ali vrhunski profesionalni pristup sam imao prelaskom u „XM racing”. Pazi, i tada je bilo smeha i sveopšteg zezanja, ludila i gluposti raznih, ali kada se trenira ili krene na trku, tu nije bilo pardona. Gledaj ovako, kada su Zlaji (Dragan Zlatković) dali neku „ford sijeru” sa zadnjim pogonom, koju je Ica Matošević nekako, a ne pitaj kako (osmeh, naravno), doterao iz Italije, nije bilo reči o nekom rezultatu, taktici, pobedi... Ne, jedina komanda je bila da se nikako ne slupamo! Naravno da ni to nismo ispunili – karakterističnim „zaraznim” smehom objašnjava trofejni suvozač.

– S tolikom listom vozača kojima si čitao „radar”, mnoge si upoznao do detalja. Što se tiče sportske strane, da li bi nekoga izdvojio posebno?

– Kako da ne, kao iz topa će Petrović. Icu Matoševića. S njim sam se najviše plašio! – opet kroz smeh objašnjava Bane Avis. On ti je imao samo neke „trojke” u radu, sve su mu bile „trojke”, s razlikom što je imao oštru, jako oštru i baš oštru. Šalu na stranu, Deda je bio čudo, a vozački mi je nekako najbolji, pored Srđana Višnjića, bio Velja Jovanović, poznatiji kao Bugarin. Šteta što je tada već „omatorio”, on je baš bio brz i po mom ukusu. Ipak, računajući sve ukupno, najviše sam voleo Nikolu Pijalea. Ostaće mi večna žal što se sve onako glupavo desilo kada je ostao nepokretan, ali je i tada pokazao kakvog je duha i snage, čak i u invalidskim kolicima je radio sve za trkače i voleo do kraja života ovaj naš sport – uz dosta sete završava priču Petrović.

Pošto na našeg sagovornika nismo navikli da je u trkačkim pričama ozbiljan, skrenusmo brzo temu na priče i anegdote iz prodajnih salona automobila u kojima je radio i radi još uvek. Kako sam reče, to ti je neiscrpna tema, materijala za knjige i film koliko hoćeš. I u toj delatnosti je vrlo uspešan, po sistemu možda nisam najbolji, ali sam najefikasniji i veoma produktivan. Baš kao što je bio i kao suvozač.

RADAR I NA GRČKOM

Jedna od stvari koju nismo znali je i to da je Petrović bio na jednom tadašnjem Ju reliju suvozač grčkom vozaču, pa mu je čak i krivine čitao na grčkom. Mit ili istina? – Živa istina!

– Došao je na Ju reli taj Dimitriu Prokopiju, ako se dobro sećam imena i prezimena. Nije imao suvozača, pa je Dragan Simić preporučio mene. Mnogi ne znaju da je moja baba Grkinja, zato sam i ja ovako lep kao Zevs (normalno, širok osmeh), pa i znam od nje neke jednostavne reči. Naučio sam još i neke dodatne „poštapalice”, tako da je Grk bio zadovoljan, kao da je vozio sa pravim Grkom.

GDE JE TUNEL?!

Prosto je nemoguće opisati kakve su sve smicalice i ideje padale našem sagovorniku na pamet. Jedna od njih desila se tokom 2. Interspid relija. Tada se nije mnogo treniralo, posada je uglavnom iz jednog ili dva prolaza popisivala brzince, pa je i mogućnost greške bila velika.

– Mislim da je bio brzinac Zvonce, tako nešto. Ulazimo Bane (Branko Drakulić, tadašnji vozač) i ja u kafanu, sve puno relista, nešto debatuju o brzincima, popisuju, ispravljaju, dopisiju radare, uz laganu večeru. Pitaju nas kako ide, kažem ja sve je super do tunela, posle je malo mokro i put je lošiji, ali biće u redu. Kafana zaćutala, svi „u rebusu” koji sad tunel. Namigujem Drakuliću, koji me isto tako zgranuto gleda. U roku od tri minuta isprazni se kafana, odoše svi da traže taj nepostojeći tunel. Pita me Drakulić da li sam normalan, ja kažem ajde sad na miru da večeramo, pa da se povučemo u sobu, pošto će za pola sata biti hajka na mene, kada ukapiraju da nikakav tunel ne postoji. Sutradan smo se svi lepo smejali, nije bilo „branja ušiju”.

SPORO ČITANJE

– Bilo je to sa Nikolicom Pijaleom, ne sećam se koji reli – kao iz rukava „trese” anegdote naš sagovornik. Završili smo neki brzinac, pitam kako je bilo, kaže Nikola sve u redu, samo mogli smo brže, sporo čitaš. Ne bi meni pravo, ali sačekam do sledećeg brzinca. Na startu otvorim radar i počnem da čitam kao pripovetku! Posle nekoliko krivina iščitam ceo brzinac, zatvorim i prekrstim ruke. Nikolica negoduje, viče – čitaj! Ja smirenim tonom kažem da sam sve već pročitao i da bi mogao malo brže da vozi. Šta će čovek, smeje se, ni na trenutak se nije naljutio.

I ĆELAV BI OSEDEO

Najduži suvozački staž imao je uz Branka Drakulića, velikog gospodina, pre svega...

– Srećom da je Branko imao mene. Što? Pa kako bi osedeo da ga ja nisam nervirao? – ponovo razvlači osmeh Petrović. Sreća pa nije ćelav, osedela bi mu samo brada i brkovi, ovako je baš lepo i usklađeno sed. Nego, pukne nama guma negde, skoči Branko da menjamo. Iskače iz auta, viče da požurim, ja ne mrdam. Psuje, viče šta ti je, a ja jednostavno i smireno kažem – ko buši, taj menja. Srećom je tu bila neka publika koja je pomogla da zamenimo brzo točak. I da me Branko „ne ubije” – priseća se Petrović.

– Kad smo kod tih točkova... Vozimo Albena reli u Bugarskoj, ispred nas domaći klinac, mislim čak da mu je i prvi reli, u „pežou 306”. Mali vozi vrhunski, vodi u klasi, visoko u generalnom, ali mu pred kraj relija puca guma. Ode pobeda ako ne dođe do servisa. Nailazimo Branko i ja, stajemo da damo naš točak, mada je njegov većih dimenzija. Tada je već bilo obeležavanje guma, obrišemo mi oznaku, damo njemu točak i on tako kao „sapet ker” stigne do servisa. Gledaju tehničari, sumnjivo im odakle sad 15 coli točak kod njega. Dolazimo ubrzo i mi do servisa, oni ukapiraju da mi isto teramo „pežo”, i pravo u gepek zagledaju. Pitaju gde je točak, ja kažem negde smo ga ostavili u šumi, menjali smo ga i bacili, nismo imali vremena da ga pakujemo. Vrte glavom, ne veruju, ali ne mogu nam ništa, nemaju dokaze. I tako taj klinac pobedi. Bio je to Krum Dončev, poznati bugarski as. Nastade tu pravo prijateljstvo, toliko da nam je na jednom reliju, kada su nam stradala kočiona creva, tata Dončev kupio sva nova, i to teflonska, prava trkačka. I to prijateljstvo i danas traje.

S OBRAZOM NEMA ŠALE

– U našoj klasi N3 odlučivana je titula na tom reliju, zato neću nikoga namerno da imenujem. Momak koji ubedljivo vodi mora i da pobedi, zbog brojnih malera tokom sezone. Nama ništa reli ne odlučuje, ali znači njegovom rivalu, kojem je dovoljno da završi drugi. Tu poziciju smo Branko i ja držali do sredine poslednjeg dana, kada ostajemo bez kočnica. To je video trećeplasirani i ponudio se da nam da nove pločice, ali da ga propustimo na drugo mesto. Naravno da tako nešto nije dolazilo u obzir. Dali smo sve od sebe da nekako završimo reli, a onda i da odbranimo drugo mesto. Na kraju smo u obe namere uspeli, a taj momak je zasluženo postao šampion. Kasnije saznaje za „nepristojnu ponudu”, dolazi da se zahvali, ali smo mu objasnili da nema potrebe, naša je dužnost da se fer i sportski borimo uvek.

PSIHOLOŠKA IGRA

U pamćenju mu je ostala i jedna situacija sa sudijom na startu brzinskog ispita Zemunskog relija. Ispred je nedostajala jedna posada, pa je sudija greškom upisao vreme starta minut pre njihovog vremena. Na cilju je rezultat takav da je posada u već umornom i starom „pežou 205” druga u generalnom plasmanu...

– Taj mi je bio omiljen, taj zbunjeni sudija! Ispade da se trkamo za generalnu, ali znaš šta je još jače? I sledeći put na startu tog brzinca sudija opet pravi istu grešku! Ponovo smo drugi generalno, sprdam se (ali mrtav ozbiljan) sa direktorom relija da je nemoguće da je ponovo greška i da mi definitivno „letimo” relijem. Sad ni njima više nije jasno, proveravaju u direkciji, traže gde je greška, ja se smejem na etapi i zamišljam kako se znoje od muke. Naravno, ustanove gde je opet napravljena greška, ali mi u trećem krugu ubrzo ponovo dolazimo kod istog sudije. On već „guta knedle”, pružam mu karton za upis vremena, uozbiljio se skroz ja, on gleda, računa, piše, krene da mi vrati kartu, pa zastane. Opet proverava, tako tri puta. Na kraju mi vrati vremensku kartu, ja ga pogledam značajno, pitam da li je siguran da nije pogrešio, i naravno zatvorim prozor. Mučenik je prebledeo, lupa na prozor, traži da ponovo pogleda, lepo smo ga stavili na muke. Jedva sam čekao da se pomerimo na start da se dobro ismejem, samo da si mu video lice.