Znate li za braću Pijević, kojima je trkanje bilo sve

Tih šezdesetih godina prošlog veka, u onoj socijalističkoj, iliti tvrdo-komunističkoj Jugoslaviji, gde su neki proleteri i drugovi bili ipak malo „jednakiji” od drugih, biti privatni preduzetnik je dostignuće ravno podvigu.

Jedan od njih bio je čuveni Perko Pijević, koji je krajem 1953. i s početka 1954. godine otvorio privatnu auto-električarsku radnju, i to na prestižnom mestu – u Ulici 29. novembra, na potezu oko današnje zgrade Policijske uprave za Grad Beograd. Iz godine u godinu posao je rastao, a zajedno s poslom rasli su i braća Pijević, Perkovi sinovi, Velimir i Vojislav, rođeni 1956, odnosno oktobra 1957. godine. Još dok su bili mali ta pomenuta radnja je izgorela u požaru, pa je od 1960. godine premeštena u zanatski centar na Hipodromu, lokacija koja će decenijama kasnije postati vrlo bitna za domaće automobilsko tržište, ali i  automobilski sport i naravno braću Pijević.

Braća Velja i Vojkan, kako su im glasili prvi nadimci, imali su manje ili više slično detinjstvo poput brojnih klinaca tog doba. S obzirom na to da su odrastali na Karaburmi, Vojkan je počeo da trenira fudbal u velikom OFK Beogradu. Legenda kaže da je bio vrlo hitronog i talentovan na poziciji beka ili krila, ali otac Perko nije mnogo mario za taj talenat. Normalno, valjalo je učiti školu (koju Pijevići nisu baš preterano ljubili) i ono još važnije, učiti zanat i posao u radnji.

Tako su kopačke i „teranje lopte” otišli u istoriju, kao i sva druga sporedna bratska interesovanja, jer je posao bio primarna stvar. Ipak, na toj istoj Karaburmi živeli su i Zoran Miljković i čuveni Miodrag Miljković, poznatiji kao Mile Smederevac, a ovaj potonji je naročito „kriv” što su se Pijevići „inficirali” trkačkim virusom. U to vreme su Pijevići intenzivno drugovali sa Bogdanom Milovanovićem i ostalim trkačima koji su dolazili u radnju na Hipodromu da im se „samo nešto čačne”. Taj Milovanović je po prezimenu mnogima nepoznat trkač, ali stvari postaju jasnije kada se kaže Ćelavi Bob. Strašno brz čovek, ali kažu svi hirovit i na svoju ruku, pa valjda zato i nije osvajao titule, koje ga baš i nisu nešto interesovale. Upravo je Milovanović odveo na relije Pijeviće, pošto je mlađi od braće, Vojkan, debitovao 1976. na mestu suvozača, dok je stariji Velimir to učinio 1977. Ostaće zapisano da je start sa Bobom na tom YU reliju Velimiru bio prvi i poslednji suvozački posao, dok će se Vojislav proslaviti na desnom sedištu kasnijih decenija, mada je i sam vozio u zavisnosti od klupskih potreba... U svakom slučaju, posle tih prvih iskustava, došla je na red i kupovina prvog automobila.

Bio je to, naravno, jedan „fića”, nabavljen zajedničkim snagama, ali su kombinacija čvrste ruke Perkova, rada u radnji i nedostatka novca za adekvatne pripreme automobila, uzrokovali dužu pauzu na trkama.

Impresivan vozni park sastavljen uglavnom od raznih varijanti Klio modela: Perjanica kluba bio je Zoran Stevanović, ali je najviše pažnje izazvao povratak posade Živanović / Tomić, koja se okitila titulom u reliju

Tu podužu pauzu braća su iskoristila da organizuju poslove i privatni život, a onda je raspad ondašnje Jugoslavije zapravo i počeo novu priču KEP- a. Veimirovim angažovanjem nekadašnja ugledna radionica izrasla je u zastupnika Renoa za novonastalu SR Jugoslaviju! Naravno, jedan od ključnih ljudi bio je i brat Voja, a taj tadašnji KEP izrodio je vrlo ozbiljne kadrove u automobilskom svetu. Primera radi, Milan Belin je kasnije postao direktor Renoa za ovaj region, u to vreme jedini direktor na takvoj poziciji koji nije bio Francuz, Milenko Savić je formirao preduzeće XM, koji je posle takođe imao svoj reli tim itd.

Uporedo kako je cvetao posao sa uvozom automobila sa znakom romba, tako je sve opipljivija bila ideja o formiranju sopstvenog tima. Pogotovo što je Veljin kum, Vlada Sokić, već napravio prvi privatni tim, prijatelj Vlada Kovačević je uveliko razvijao Tref ekipu, pa su Velja i Voja napravili KEP rejsing 1994. godine. Ta čuvena tri slova bila su poznata i priznata širom zemlje i regiona, fokus je bio na reliju, ali su Pijevići bili široke ruke i kao veliki ljubitelji sporta pomagali i vozačima sa kružnih i brdskih trka. I to bez obzira na rezultate! Važno je samo bilo biti čovek i ljubitelj trka.

Ostade samo metal: Zbog jedne male baterije skupoceni automobil završio je u plamenu, dok su Vojkan i suvozač, sa sigurne distance, opušteno uz cigaretu gledali kako „reno klio” dogoreva

Ode sve u dim zbog sto dinara

Koliko je Velimir bio više za vozački, toliko je Vojislav bio za suvozački posao. Retke su bile prilike kada je Vojkan sedao za volan, uglavnom na kružnim stazama, kada je trebalo osvojiti sigurne bodove za klub, a na reliju voziti za svoju dušu. Tako se 1995. godine popularni Voja, Loki ili Srce, kako su ga sve iz milošte zvali u raznim periodima života i društvima, obreo za volanom (normalno) „reno klija” na Trajal reliju. Na jednom brzincu mlađi Pijević izleće, ništa strašno, ali je negde iz motornog prostora buknula vatra. Ni to čak nije bio požar većih razmera, ali je automobil nažalost ipak izgoreo do gole školjke. Razlog? Baterija od celih stotinak dinara, koja pokreće protivpožarni sistem u automobilu, nije bila kupljena. Što bi Vojkan rekao u svom stilu – „Ma nek gori, zabole me, kupićemo drugi”.

Ni ondašnji članovi KEP rejsinga verovatno ne bi mogli da pobroje sva poznata imena koja su prodefilovala kroz ekipu, poput Zorana Makea Stevanovića, čak je i Milovan Vesnić vozio reli za njih, a kao poseban uspeh ostaće upamćena titula Mikija Živanovića i Vlade Tomića na reliju, pošto su upravo KEP-ovci uspeli da nagovore poznatu posadu da se ponovo vrati na reli staze. Da stvar bude još lepša, treba reći da je KEP tim pomagao čak i rivalima oko nabavljanja automobila. Trkanje i rivalstvo je bilo za stazu, druženje i uzajamna pomoć i poštovanje su bili bitniji od svega. U prilog tome govori i činjenica da je KEP u zemlju uvezao čak 11 Klio modela za trke, od toga dva legendarna „vilijamsa” i devet 1.8 16s modela!

Bajkovita priča potrajala je do kraja 1998. godine, kada je spletom okolnosti došlo do gašenja tima. Nažalost, Velimir je posle teške bolesti preminuo 2007. godine, dok je Vojkan nastavio aktivno da učestvuje u trkama sve do 2018. godine. Otišao je na onaj svet iznenadno i brzo, kako je i živeo. Valjda s tim njihovim, nažalost brojnim trkačkim društvom, tamo negde gore se i dalje nadmeću, prepričavajući u kafani (utorkom, kao nekada davno u čuvenoj trkačkoj kafani) sve dogodovštine i smicalice.

Život u trkačkom izobilju: Ne zna se šta je bilo impozantnije u KEP timu, da li vozni park, količina delova ili broj novih guma koje je ekipa imala na raspolaganju!?

Sve je bilo trkanje!

Taj drugarski rivalitet pokretao je braću Pijević i većinu prijatelja s trka na nadmetanje i u drugim sferama života. Pokojni Vlada Tref Kovačević je često pričao kako je jednom pobedio Velju Kepa, ali je ta pobeda zapravo bila neka vrsta poraza. Stvar je sledeća, pre svega nema veze s trkanjem – Tref i Velja su se nadmetali za kupovinu slike na humanitarnoj aukciji Radio Beograda. Na kraju su ostali samo Vlada i Velimir, cena je narasla do tadašnjih astronomskih 5.000 nemačkih maraka, a poslednju ponudu podigao je Kovačević. Naravno, njemu je pripala slika, a Velji zadovoljstvo što je nasamario velikog prijatelja. Tu sliku je Kovačević držao u hodniku svog doma, kao podsećanje na Veljinu „zvrčku”. Ipak, s obzirom na to da je novac otišao u humanitarne svrhe, ta Pirova pobeda lakše mu je pala.

Kup koji nije zaživeo

Pošto su Velimir, Vojislav i ceo KEP želeli da uvedu novinu u domaću trkačku scenu tog doba, veliki novitet koji je spreman jeste tadašnji Klio kup. Za to vreme potpuno originalna ideja, koju su osmislili, pored braće Pijević, i Milan Belin i Aleksandar Saša Mirković, tada jedan od najpoznatijih i najpriznatijih funkcionera auto-sporta.

Za razliku od standardnih koncepta kupova, ovde je bila ideja da tadašnje velike firme, poput CIP-a, Beobanke, fabrike boja i lakova Duga i ostalih, imaju svoje timove sa po dva automobila. KEP je nabavio 20 automobila, a promo trka organizovana je tokom trkačkog vikenda 1993. godine na pisti beogradskog aerodroma, gde je grmljavina trkačkih mašina menjala zvuk aviona tokom sankcija. Ideja je oduševljeno prihvaćena od strane svih, ali zbog birokratskih stvari i problema s tehničkim pravilnikom taj Klio kup ipak nije nikada zaživeo. Kao i mnoge inovacije u domaćem auto-sportu...

Koga briga, uskači!

Anegdota sa jednim od suvozača kod Velimira Pijevića i dan-danas se pamti u reli krugovima. Mesto dešavanja su Podbukovi, čuveni brzinac, i to drugi deo, od poznatog Vagona, koji u potpunosti ide nizbrdo. Bio je to YU reli 1997. godine, Velja u jednom „klio vilijamsu”, sa suvozačem Nebojšom Šurićem. Čovek je iz Kragujevca, prvi put u desnom sedištu, ali mu taj posao izgleda nikako nije prijao. Istini za volju nije ga ni znao, pošto je zbog rođenja deteta i poslovnih obaveza njegov dugogdišnji suvozač, Jovan Baštić, nadaleko čuven kao Joca Reno sa Lekinog brda, morao uoči tog relija da stavi tačku na karijeru. Na svu problematiku suvozačkog posla, Đurić se tokom spusta nizbrdo borio i s mučninom. Iznerviran i potpuno dekoncentrisan, u jednoj levoj krivini kod čuvenog spomenika, Velimir primećuje brata Voju, koji je na tom mestu gledao trku. Kao da ga je sunce ogrejalo! Naglo kočenje, „zahvaljivanje” suvozaču, komanda bratu – Uskači! Objašnjava mlađi brat da to ne može tako, da će biti diskvalifikovan, ali Velja u svom stilu samo odbrusi – Uskači, koga briga za diskvalifikaciju, hoću da uživam! I zaista, niko ništa nije primetio, ali su braća ipak morala da odustanu od trke zbog kvara. I do tada jesu uživali!

Da sam malo stariji...

Za razliku od čuvene pesme, u ovoj priči ima ljudi koji žale što nisu bili makar malo stariji u to vreme. To je Branislav Pijević, sin Vojislava, koji je iz cele porodice ostao jedini u trkama, prvo kao sporadični vozač, potom kao ozbiljniji suvozač, a kasnije, pa i danas, kao funkcioner AMSS i FIA.

„Kada je klub ugašen, brat Vlada (Velimirov sin) i ja smo bili klinci, nije bilo šanse da nastavimo tu priču. Naravno, naše rođene sestre trke nikada nisu ni zanimale. Vlada i ja smo stalno bili u KEP-u, uvek smo se tu muvali, naravno i po trkama. Imali smo čak i jedan zajednički reli, on je kao bio vozač, mada sam i ja kasnije preuzeo volan, tada nam je samo bilo bitno da se dobro zezamo. I bogato su nam gledali kroz prste Velja i Vojkan. Kao klinci smo napravili štete na automobilima koliko voliš! Pogotovo Vlada, mada ni ja nisam bio bolji. I sve je to Velja krio od Vojkana. U javnosti je Velja bio onako ozbiljniji, pogotovo za posao, ali privatno... Baš smo ga maltretirali mi deca! Za razliku od njega moj otac Vojkan je bio mnogo stroži, Velja je sve naše, a pogotovo moje gluposti, krio od njega. A svi su mislili da je Voja opušteniji i „labaviji”. Primera radi, ja sam još kao dete naučio da vozim, sve sam automobile voleo da probam, ali sam sa ocem seo zajedno u automobil tek kada sam napunio 18 godina, ništa pre toga. Šta god i kako god da je bilo, s ove danas distance zaista žalim što nismo bili stariji, zreliji i spremniji da možda nastavimo posao i pogotovo priču oko trka – referiše Branislav Pijević, uz malu opasku za kraj: „Sećam se da sam strašno „mrzeo” Radu Tubića. Veliki gospodin, ljubitelj relija, i sam vozač, ali kasnije i suvozač brojnim velikim imenima. Kada sam bio klinac stalno sam molio da budem u nekoj prilici suvozač. E, sad – svaki put kada bih se domogao desnog sedišta uvek bi na kraju ipak Rada Tubić išao umesto mene. Joj, koliko sam bio svaki put ljut na Radu i sve ostale oko sebe” – kroz smeh završava Pijević mlađi.

Suvozački uspesi i škola

Napomenuli smo već da je Velimir uvek bio okrenut ka vožnji, a da je Vojislav „doktorirao” suvozački posao. Od Mileta Smederevca i Bogdana Milovanovića, preko Draška Topalovića do legendarnih Boruta Tomića i Zvonimira Cvetkovića, da bi pri kraju karijere činio posadu sa Draganom Simićem u „micubiši lanseru”, a sporadično i sa Stanišom Lazarcem, takođe izdankomKEP-a. Od svakoga je nešto izučio, ali je mnoge svašta naučio. Bilo je tu velikih i brojnih pobeda, ali i nekolicine udesa, poput onog kada je sa Topalovićem na čuvenom Mitrovcu prevrnuo tada „ganc” novi „VW polo”, tek pristigao u zemlju. Kruna karijere i akumuliranog znanja bila je titula 2000. godine sa pokojnim Zvonimirom Cvetovićem. Čuveni Cvele je te sezone bio kapiten još čuvenijeg, tada reinkarniranog Galaks reli tima, pa je uz pomoć sponzora za njega nabavljen jedan „micubuši lanser Evo V”, u to vreme vrhunska reli mašina. Cvele i Voja su bili neumoljivi te sezone, najberićetnije u karijeri obojice.

Voja ili Srce, kako je tada bio poznat kod svih relista, nesebično je uvek prenosio svoja znanja na sve one voljne da nauče suvozački posao. Počeo je od sina Branislava, nastavio sa Nenadom Šuluburićem i Igorom Markovićem, radio je i sa Aleksandrom Jeremićem, ali i mnogim klincima koji su bili polaznici jedinstvenog seminara za suvozače, pravljenom na Divčibarama. Vojkan je jednostavno iz dubine duše želeo da ga svaki učenik nadmaši, nije imao tajni, i kada nešto nije otkrivao čekao je da vidi da li je učenik vispren i bistar da sam donosi zaključke. Naravno, „diplome” za novoobučene kolege dodeljivao je u kafani. A gde drugo!?