Ruski rulet preko Srpskih šina

Na teritoriji današnje Srbije prve železničke pruge puštene su u eksploataciju polovinom 19 veka. Kompozicije su najpre vukli konji, a nešto kasnije su stigle i prve parne lokomotive. Ipak, glavni iskorak ka modernizaciji učinjen je 15. 9. 1884. godine kada je prvi voz prošao novoizgrađenom prugom između Beograda i Niša. U to doba „gvozdeni konj” je bio čudo saobraćajne infrastrukture sve do početka 20. veka kada je u kraljevinu stigao i prvi automobil. S obzirom na to da su graditelji železnica za postavljanje pruga birali geografski pogodno tle, to je značilo da pruga na mnogim mestima mora da preseca puteve. Kako je voz u svakodnevni život stigao pre automobila, ne samo u našoj zemlji, to je saobraćajna praksa kasnije ustanovila pravilo da je pruga starija od puta, te da šinska vozila imaju prednost u odnosu na automobile. To naravno važi i za putno-pružne prelaze na kojima se zna ko je stariji i ko ima prednost. Ipak, i danas, čak i u razvijenim državama, dešavaju se nezgode u kojima dolazi do sudara voza i motornih vozila, u kojima se zna ko izvlači deblji kraj. Pa kad je sve lepo uređeno zakonima i propisima, mnogi se pitaju zašto su putno-pružni prelazi i dalje crne tačke na kojima se gube životi. Odgovor na to pitanje nije jednostavan.

Godine koje su pojeli skakavci  

Prema podacima Infrastrukture železnice Srbije, na teritoriji Republike Srbije postoji 2.104 putno-pružna prelaza, od čega je skoro petina aktivnih, odnosno, obezbeđenih branicima, polubranicima, poluatomatskim načinom osiguranja ili svetlosnim saobraćajnim znakovima. Najveći broj putno-pružnih prelaza (1.711) ima pasivan način osiguranja, odnosno, obeleženi su saobraćajnim znakovima i trouglom preglednosti. Sa pravno-formalne strane železničari kada postave Andrejin krst, znak „stop” i još nekoliko tabli upozorenja, sa sebe skidaju odgovornost u slučaju nezgode. Sve ostalo piše u Zakonu o bezbednosti saobraćaja u kome su jasno definisane obaveze vozača i ostalih učesnika u saobraćaju kada se nađu na prelazu. Međutim, u praksi stvari stoje malo drugačije.

Sama činjenica da četiri petine prelaza nema fizičku prepreku u trenutku kada nailazi voz ne znači automatski da je sva odgovornost na vozačima. Logično je ako je neko postavio znakove da taj mora i da ih održava u skladu sa propisima, a to kod nas često nije slučaj. I sami smo imali priliku da se uverimo da postoje mnogi putno-pružni prelazi koji imaju znakove ili rampe, ali su oni toliko izbledeli, zarđali, skriveni rastinjem ili iskrivljeni i polomljeni, da nemaju ama baš nikakvu funkciju, ili je ona umnogome smanjena (slike 1, 2 i 3.).

U prethodnim decenijama u železnicu nije mnogo ulagano, pa smo svedoci da na prelazima postoje znakovi koji tu, verovatno, stoje još iz prošlog veka. Drugi veliki problem je održavanje okoline putno-pružnog prelaza. Naime, zbog konfiguracije puta, prelazi se često nalaze na takvim mestima (krivina, uzbrdica i sl.) da vozači od rastinja i trave koja je visoka i po metar, jednostavno ne mogu da primete voz sve dok maltene nisu stupili na šine, a tada može biti kasno. Ovo je posebno opasno ako se prelaz nalazi u naselju gde i zgrade i drugi objekti vozačima zaklanjaju pogled na prugu (slika 4). Ako postavljanje zvučno-svetlosnih znakova ili rampi košta hiljade evra, redovno košenje trave i potkresivanje žbunja nije neki veliki izdatak. Samo neko o tome mora da misli.

– Zahvaljujući državi, u toku je realizacija tri projekta koji se finansiraju od strane međunarodnih finansijskih institucija. U okviru tih projekata bezbednost saobraćaja biće unapređena na oko 230 putnih prelaza u Srbiji. Ali, samo ukoliko građani vode računa o ličnoj bezbednosti, ponašaju se savesno i odgovorno i poštuju propise, možemo zajedno sačuvati ljudske živote i bezbednost saobraćaja, kaže Nenad Stanisavljević, PR menadžer Infrastrukture železnice Srbije.

Dakle, para za obnavljanje i modernizaciju prelaza i nema dovoljno, pa se moramo strpiti, a baš je to problem koji često dovodi do tragedije.

Bahatost ili neznanje

Na srpskim prugama, prema zvaničnim izveštajima nadležnih državnih organa, posmatrano u periodu od 2000. godine do danas, dakle više od dve decenije, samo u manje od jedan odsto slučajeva za nesreće na putnim prelazima u kojima je bilo nastradalih ili povređenih odgovorna je bila železnica. U oko 99 odsto slučajeva za udese i nezgode na putnim prelazima u kojima je došlo do usmrćivanja ili povređivanja, bili su odgovorni vozači drumskih vozila, koji ne poštuju signalizaciju i saobraćajne propise na putnim prelazima. Slične su statistike kada je reč o nesrećama na putnim prelazima i na prugama svih inostranih železničkih uprava u okviru Međunarodne železničke unije.

CRNA STATISTIKA
Od 2012. do 2021. u državama Evropske unije na putno-pružnim prelazima je poginulo 2.717 osoba, što je, u poređenju sa decenijom pre, smanjenje od 4,4 odsto. Najviše smrtno stradalih na putno-pružnim prelazima u 2021. zabeleženo je u Poljskoj (48), Nemačkoj (25), Francuskoj (21) i Mađarskoj (20). Dakle, ni u mnogo razvijenijim i bogatijim državama, gde se u bezbednosnu prevenciju i opremanje prelaza ulaže dosta novca, nisu uspeli da iskorene stradanja. Razlog je naravno ljudski faktor, preciznije rečeno vozači koji bahato krše propise.

Da ni kod nas situacija nije ništa bolja pokazuju rezultati istraživanja koje je Agencija za bezbednost saobraćaja sprovela 2018. godine u okviru projekta „Ponašanje učesnika u drumskom saobraćaju na putno-pružnim prelazima”. Oko 16 odsto vozača priznalo je da je makar jednom prelazilo putno-pružni prelaz sa spuštenim polubranicima, na nebezbedan način, od tog broja oko 90 odsto su muškog pola, a više od polovine njih su starosti od 30 do 55 godina. Kao najčešći razlog nebezbednog prelaska putno-pružnog prelaza ispitanici su naveli „dug period do nailaska voza”, „kvar na uređaju putno-pružnog prelaza” i „nestrpljenje”. Na putno-pružnim prelazima koji nisu obeleženi branicima, polubranicima ili svetlosnim znakovima, više od polovine ispitanika navodi da je najčešći razlog nebezbednog ponašanja „neblagovremeno uočavanje putno-pružnog prelaza”, dok trećina vozača na ovakvim mestima prelazi bez zaustavljanja, a manji broj čak i bez smanjenja brzine. Nakon ovakvih stavova zaista bi pojedinci trebalo da stave prst na čelo i dobro razmisle pre nego što krenu preko šina. Stručnjaci upozoravaju da učesnici u drumskom saobraćaju često ne gledaju i ne osmatraju prugu prilikom prelaska preko nje, preduzimaju rizična i opasna kretanja mimoilazeći branike i polubranike, ne poštuju u dovoljnoj meri svetlosnu signalizaciju, te prelaze preko pruge iako je uređaj za obezbeđenje saobraćaja već spušten. Česti su i slučajevi bahatosti i samouverenosti vozača drumskih vozila.

Uostalom, i naša ekipa koja je snimala jedan putno-pružni prelaz imala je priliku da se uveri kako ljudska glupost i neznanje mogu da dovedu do tragedije. Naime, na samo tridesetak metara od železničke stanice postoji prelaz. Nema branike, ali ima zvučnu signalizaciju i znakove, a i pogled nije zaklonjen tako da vozači mogu da vide kompoziciju. Uprkos tome, jedan vozač je želeo da pređe prugu, iako je bilo evidentno da se voz kreće ka prelazu, sporo, ali se ipak kreće. Samo sekund–dva pre nailska voza uspeo je da stane i vrati se u rikverc, čime je izbegnuta nezgoda. Krajnje nepotrebno kockanje sa životom (slika 5).

Da je ljudski faktor ipak presudan, slaže se Branko Stamatović, v.d. direktora Agencije za bezbednost saobraćaja.

– Na nastanak nekoliko saobraćajnih nezgoda uticala je neodgovarajuća ili nedovoljno uočljiva saobraćajna signalizacija ili oprema puta. Međutim, daleko veći uticaj je imalo nebezbedno ponašanje učesnika drumskom saobraćaja. Ono što učesnici u drumskog saobraćaju moraju da znaju, jeste da je zaustavni put železničke kompozicije između 700 i 1000 m. Apelujemo na sve učesnike drumskog saobraćaja da posebnu pažnju obrate prilikom prelaska preko pruge, da poštuju propise i saobraćajnu signalizaciju, da se zaustave i budu dodatno oprezni, da imaju strpljenje i čekaju koliko je potrebno, da u svakom smislu izbegavaju provlačenja i ostala nebezbedna ponašanja i da vode računa o sopstvenoj bezbednosti, očuvanju života i zdravlja, napominje Stamatović.

A što se tiče signalizacije, Zakon o izmenama i dopunama zakona o bezbednosti saobraćaja predviđa izmene i u delu koji se odnosi na način regulisanja saobraćaja na putno-pružnim prelazima. Predlog je da se za upotrebljavaju semafori sa svetlima crvene i žute boje, nalik onima u drumskom saobraćaju. To bi svakako unapredilo bezbednost, a dok to ne zaživi u praksi, vozači moraju da imaju na umu da jedino ako poštuju propise i pravila mogu biti bezbedni na putno-pružnim prelazima. Davno je neko napisao da svaki nepromišljeni, rizični i neodgovrni prelazak pruge, nije ništa drugo do vožnja između dva krsta – Andrejinog i nadgrobnog.

‍