Ko najviše gine na putevima u Srbiji

I dok odrasli imaju znanje i mogućnost da izbegnu tragediju, najmlađi često postaju žrtve tuđe nebrige. Prošle godine u našoj zemlji je život izgubilo desetoro dece (dvoje manje nego u 2022). Poražavajući je podatak da je polovina mališana stradala u svojstvu putnika, jer odrasli koji su ih prevozili nisu ozbiljno shvatili opasnosti koje saobraćaj nosi sa sobom. Dokle god imamo tako neodgovorne pojedince kao roditelje, bake i deke ili treće osobe, deca su nam ugrožena.

Ako ovako nastavimo, uprkos smanjenju broja poginulih mališana, još uvek smo daleko od ostvarenja vizije koja je izneta u Strategiji bezbednosti do 2030. godine, kada je postavljena granica da ni jedno dete u saobraćaju ne sme da izgubi život.

Ako se posmatraju pojedinačano kategorije učesnika u saobraćaju, uviđamo određene trendove smanjenja stradanja. Ipak, ni prošla godina nije mogla da prođe a da ne dođe do „iskakanja“ pojedinih kategorija. Dok se broj poginulih vozača smanjio 12,4 odsto (163 poginula naspram 186 u 2022), vozača motocikala i mopeda za čak trećinu a traktorista za četvrtinu, porastao je broj smrtno stradalih biciklista i pešaka.

Iako bi vožnja bicikla trebalo da bude nešto pozitivno, što i jeste sa aspekta zdravlja i čuvanja okoline, niko nije očekivao da će ona postati i tako opasna. Stručnjaci godinama unazad upozoravaju da raste broj građana koji bicikl koriste svakodnevno, kako za rekreaciju, tako i za odlazak na posao. Samim tim, rizik od njihovog stradanja je veći. Međutim, biciklisti kažu da su za ovakvu sliku krive činjenice na koje nadležni ne obraćaju pažnju.

{{related-post-1}}

Naime, dok porast broja vozila u saobraćaju prati i kakva-takva briga o saobraćajnicama, samo su retki primeri gde lokalna samouprava brine o biciklistima i to izgradnjom biciklističkih staza, a to je njihova dužnost, jer o ulicama i lokalnim putevima brine lokalna samouprava. U nekim delovima zemlje, pre svega u Vojvodini gde se bicikli mnogo više koriste takvi primeri se i mogu pronaći, dok u ostatku zemlje toga nema.

Broj biciklističkih staza je očigledno mali ili ih uopšte nema, pa su vozači dvotočkaša prinuđeni da se kreću kolovozom. Odatle i podatak da 73 odsto biciklista upravo gine u naselju, a njih 92,5 odsto biva povređeno. U uzanim ulicama je rizik najveći. Druga statistička činjenica o kojoj nadležni moraju da povedu računa u narednom periodu jeste podatak da je skoro polovina poginulih biciklista imala 65 i više godina. To su građani najčešće iz seoskih naselja kojima bicikl služi za svakodnevne potrebe, kao što su odlazak u prodavnicu ili na njivu. Sa oslabljenim čulima (vid i sluh) oni lako pogreše i dospeju u nevolju. Nije retkost da se za guvernalom nađu i oni koji na putu od komšije do kuće svrate u lokalnu prodavnicu na druženje uz flašu piva ili nekog drugog alkoholnog pića.
‍

Koliko pešaka pogine u Srbiji?

Slično je i sa pešacima, jer upravo kategorija građana sa 65 plus godina je najviše strada. Oni često impulsivno prelaze kolovoz van obeleženog pešačkog prelaza (zebre), ali za razliku od mlađih, imaju suženiji periferni vid, sporije reflekse, te i kretanje, i tu svoju avanturu uglavnom plaćaju najskupljom cenom. Zato apeli idu ka vozačima da budu pažljivi pogotovo u sumrak i kada voze kroz naselje.

Godina 2022, broj poginulih:

• Motociklisti i mopedisti: 60
• Biciklisti: 36
• Traktoristi: 29
• Pešaci: 125‍

‍Godina: 2023, broj poginulih:

• Motociklisti i mopedisti: 40
• Biciklisti: 44
• Traktoristi: 22
• Pešaci: 134

‍

‍

‍

‍