I danas u svetu trka
Milun Vesnić je prvi osvajač Dijamantske kacige, priznanja koje se dodeljuje za trostruku Zlatnu kacigu. Trkački as obeležio je osamdesete i početak devedesetih godina prošlog veka, kada je harao stazama širom Jugoslavije. Iz aktivnog trkanja povukao se 1995. da bi se u potpunosti fokusirao na podršku svom sinu Milovanu Mikici Vesniću
Milun Vesnić je rođen 1951. u Gorjanima. Kao seosko dete, pamti još dok je bio makadamski put tamo gde sada, ispred servisa Vesnić, između Požege i Užica, prolazi Ibarska magistrala. Tih kasnih pedesetih godina, u toku dana prolazila su dva, tri autobusa, desetak automobila i možda dva kamiona... Retko kada više! A Miluna su automobili odmah počeli da privlače, radovao se svaki put kada ugleda neko vozilo i maštao je još tada, kao dete, da će jednog dana i sam voziti neki od automobila koji su tutnjali makadamom, ostavljajući oblake prašine za sobom. -Imao sam sreće da kao svršeni osnovac upišem ono što me je zanimalo i za šta sam baš imao ”šlifa”, a to je automehaničarski zanat. Ta odluka mi je odredila dalji tok života i pogurala me ka auto-sportu, jer je reč o profesiji koja je direktno povezana sa vožnjom. Njoj sam i dan-danas u potpunosti posvećen, kaže na početku razgovora za Auto Moto reviju naš najtrofejniji vozač svih vremena.
Vesnić je počeo da se bavi auto-sportom relativno kasno. U svet trka ušao je sa 25 godina, samo deset dana nakon što mu se rodio sin Milovan Mikica Vesnić. Vozio je uspešno punih 20 sezona, i reli, i brdske, i kružne trke. Na reliju je osvajao titule šampiona Jugoslavije (prvu 1979) i prvaka Balkana (1978. i 1980), a na kružnim i brdskim trkama dopunio je vitrine sa ukupno 18 nacionalnih šampionskih pehara. Stariji od Paje Komnenovića godinu dana, ispisnik sa Mikom Đelmašem, Vesnić je krenuo od relija sa Zastavom 101. -Prvo takmičenje gde sam nastupio bio je Reli Tara 1976. godine za šampionat Jugoslavije. Na tom zimskom reliju osvojio sam drugo mesto u vrlo jakoj konkurenciji i bio je to za mene start iz snova. Okuražen ovim rezultatom, nastavio sam da vozim reli, a oni pravi uspesi i šampionske titule stigle su narednih godina. Posebno sam ponosan na to što mi je dva puta pošlo za rukom da osvojim Reli Balkana. Ovo međunarodno takmičenje je predstavljalo veliki izazov. Vozio se YU reli, kao i Reli Rumunija i Reli Bugarska, koji su bili strahovito naporni i teški, vozilo se ukupno između 1.700 i 2.000 kilometara, sa preko 300 km brzinskih ispita na makadamu.
NAJDRAŽE I NAJTEŽE TRKE
- Za mene su trke u Novom Sadu i Banjaluci uvek imale neku posebnu draž, zbog atmosfere u publici i načina na koji su ljudi tamo pokazivali koliko vole auto-sport. Najteže mi je, svakako, bilo voziti na Lovćenu. Inače, Cetinje je grad koji je imao 30.000 stanovnika, a na trke je dolazilo 50.000 gledalaca. Bio je veliki izazov i velika čast pobediti tamo. Ja sam osam puta pobedio na Lovćenu i rekorder sam po tome, a Mikica je tri puta obarao rekord staze na Lovćenu.
IZLETANJE SA SUPRUGOM MOGLO DA BUDE KOBNO
Bilo je i teških trenutaka, ne krije Milun. A svakako jedan od najtežih dogodio se 1980. godine na Nagradi Makedonije za šampionat Jugoslavije. - Prevrnuli smo se na brzinskom ispitu prema Kruševu. Srećom, dobro smo prošli - završili smo na krovu nepovređeni, ali ne treba da pričam kako smo se osećali, kroz glavu nam je svašta prošlo, mi u olupini, a kod kuće dvoje male dece, ćerka pet i po i sin od četiri godine. Na kraju te sezone odlučio sam da napustim reli takmičenja i da se u potpunosti posvetim kružnim i brdskim trkama.
Početkom osamdesetih Vesnić je prestao da vozi reli i u potpunosti se posvetio trkama. Posebno pamti kružne trke u kojim je vozio Zastavu 1150 ccm Grupa 1 u izuzetnoj konkurenciji.
POMAGAO I DRUGE SPORTOVE
Neke od nagrada Milun Vesnić je donirao u humanitarne svrhe. -Kao najbolji sportista grada, jedne godine poklonio sam nagradu od 30-ak hiljada maraka za gradnju Užičke bolnice. Želeo bih da istaknem da se Atletski klub Mladost iz Užica formirao delom i mojom zaslugom. Već je postojao klub Sloboda, pa funkcioneri nisu gledali baš blagonaklono na ideju da bude još jedan klub. Međutim, iskoristio sam svoj uticaj i za AK Mladost sam dao dvogodišnju stipendiju, koju sam dobijao kao vrhunski sportista, a bila je u rangu direktorske plate. I ponosan sam na to, jer je taj klub iznedrio jednu Oliveru Jevtić i Mirka Petrovića.
-Bili su to sve sami asovi- Paja Komnenović, Ljubiša Milenković, Radiša Žurka, Mika Đelmaš, Dragan Mirić iz Bosne, iz Hrvatske Tihomir Filipović i Splićanin Damir Katunarić... Svi oni su bili šampioni Jugoslavije – ako ne tada, malo kasnije ili pre. Zamislite samo kako je izgledalo takmičenje kada na Ušće u klasi dođe po 40 i više takmičara, a propusna moć staze je 20 automobila. Dakle, posle kvalifikacija polovina takmičara se pakuje i ide kući. Osamdesete godine su bile najplodonosnije za naš auto-sport. Nekako je tada bilo i najviše novca u državi, bilo je jakih sponzora. Jugoauto, za koji sam dugo vozio, bio je klub osnovan od strane najveće trgovinske kuće na Balkanu u oblasti automobilske industrije. Bila je to firma koja je finansirala svoje takmičare i mi smo mogli od toga da živimo. Nismo morali ništa drugo da radimo, bilo je dovoljno samo da vozimo trke i mogli smo od toga da izdržavamo porodice! Tako je tada bilo…
Posle Zastave 101, Vesnić je trkačku karijeru nastavio u Jugu. Osvajao je šampionske titule na kružnim i brdskim trkama u klasama 1.150, 1.300 i 1.600 hobi.
NAGRADA ZA ŽIVOTNO DELO
Nagradu za životno delo Milun Vesnić dobio je na 4. Međunarodnom festivalu sportskog filma na Zlatiboru. Po tome je stao uz rame sa ostalim laureatima, velikim imenima srpskog i ex-YU sporta i sportske kulture, kao što su Novak Đoković, Jasna Šekarić, Mima Jaušovec, Nikola Pilić i Darko Bajić.
Dijamantsku kacigu dobija 1993. godine kao osvajač tri zlatne kacige. To je bila prva „Dijamantska kaciga” na prostoru Balkana
- Za pripremu Juga za klasu hobi potrošio sam sto hiljada maraka samo na razvoj motora, kaže Milun. Uzeo sam blok motora Fijata 1.300, a radilicu od Floride. Pošto su klipovi kod Floride imali veći hod morao sam da pravim kraće klipnjače, glavu sa proširenim kanalima, da ugrađujem veće ventile.
U više od 300 nastupa u svim takmičenjima, Vesnić je ostvario 150 pobeda i oko 70 drugih mesta
Uz sve te modifikacije i mehaničko ubrizgavanje Kugelfišer doterao sam motor do blizu 150 konjskih snaga! Sa laganom karoserijom, skraćenim prenosom, šper diferencijalom, trkačkim kočnicama i trapovima, ovaj auto je išao kao metak. Konkurencija mi je bio Milija Ilić sa snažnijim Golfom GTI od blizu 200 ”konja”, ali sam ipak uspeo da osvojim titulu.
Pred kraj trkačke karijere Milun Vesnić je vozio Reno Klio Vilijams, sa kojim, takođe, osvaja nagrade i pehare. Na zalasku karijere – 1994. u njemu je bio šampion, i na brdskim, i na kružnim stazama. Poslednja sezona bila mu je 1995, a odluku da se povuče iz aktivnog trkanja Milun je doneo zbog sina Milovana, koji je godinu dana ranije počeo da se takmiči.
POKLONIO DŽIP NOVOSADSKOJ BOLNICI
-Proglašenje šampiona u Novom Sadu, gde je bio i državni vrh, u okviru ceremonije Multikompani organizovala je trku džipova i lutriju, gde je osvajač glavne nagrade dobijao džip, a novac sakupljen od prodaje srećki bio je usmeren dečijoj klinici u Novom Sadu. Supruga i ja smo kupili dvadesetak srećki da pomognemo sakupljanje sredstava. Ja sam izvlačio srećnog dobitnika i izvučem tiket svoje supruge. Odmah smo odlučili da poklonimo džip dečijoj klinici kako bi ga prodali i uzeli novac.
-Ja sam mu uzeo nekog Pežoa, takoreći krša u nameri da ga odvratim od trkanja, pošto je trenirao fudbal u Slobodi i prošao sve selekcije. Međutim, Mikica je izrazio žarku želju da se oproba u trkama. Prvo je ubedio majku, a onda i mene. Ja sa Pjerom Filipijem doteram taj poluraspali Pežoa iz Italije i gurnem ga u klasu 1.300, gde su vozili pokojni Franjo Kunčar, Vitomir Cvetić Susi i još nekoliko šampiona.
Vesnić je 11 puta bio šampion SFRJ i šest puta šampion SRj. Dva puta je pobeđivao na Reliju balkana.
Pomislio sam da će da ga pregaze te godine i da će dići ruke. Avaj, on je u svojoj prvoj sezoni u takvoj konkurenciji osvajao druge i treće pozicije. Onda sam mu uzeo BMW-a M3 od Mike Đelmaša, vozio je u klasi sa Pajom Komnenovićem, Tanasijem Kuvaljom, Vladom Kovačevićem Trefom i uzeo titule, i na krugu, i na brdu. Ja sam tada shvatio da je pametnije da ja njega pratim na trkama nego da obojica učetvujemo na trkama kao takmičari i da ja razmišljam o njemu dok vozim svoju trku. Tako sam postao savetnik i logistika svom sinu, a tim poslom se bavim i danas.
društvenim mrežama