Zemunski bard jugoslovenskih trka

„Deda, šta kažeš za sredu, oko 10 časova?”, upitao sam čuvenog Icu Matoševića za termin sastanka, kako bismo napravili priču koja je pred vama.

„Može, naravno, dođi kod mene u servis. Bivši servis, mada sam još uvek tu, barem još neko vreme”, potvrđuje svima znani Ica, objašnjavajući detalje vlasničke transformacije čuvene „Automehanike Ica”, koja nije baš najjasnija. Kao i mnogo toga kad Deda „zakomplikuje”. Neka, zato ga negde na kraju krajeva i volimo, poštujemo i cenimo. To je jednostavno Ica.

„Vidimo se u Novogradskoj u 10 časova. Tačnije Domobranskoj, tako beše?” – ponosno potvrđujem iskustvom starog Zemunca znanje o nekadašnjim nazivima ulica.

„E toooo!” – oduševljen je, ali i istovremeno zbunjen. „Čekaj, otkud ti znaš za to, malo ljudi zna za stari naziv?”

„Naučio sam od tebe” – odgovaram uz osmeh. Kao što sam i mnogo toga o životu i trkama naučio od tebe, mislim se u sebi...

I zaista, potpisnik ovih redova je neke od prvih interesovanja za trke pronašao u Novogradskoj broj 62, gde su se svakodnevno smenjivali trkači, ljubitelji trka i jednostavno prijatelji sporta. Podugačak je spisak poznatih imena koja su na neki način kretala iz čuvene garaže i kasnije stasavala u prave sportiste, mnogi od njih i u velike šampione. Pre svega u dobre ljude, gradske mangupe, kako kaže Matošević. Od Dragomira Šilje Milenkovića i Vlade Sokića, Icinih višedecenijskih prijatelja, preko Velje Jovanovića, Dragana Zlatkovića, Todora Stamenkovića, Srđana Višnjića i mnogih drugih. Jednostavno je nemoguće nabrojati sve one koji su bili deo ASK Zemuna, kluba koji je čuveni Ica osnovao još 1995. godine, nakon što je vozio za sve najpoznatije ekipe u ranijem delu karijere.

„Šta ja da ti pričam kad ti uglavnom i sve znaš.” – skroman je Matošević. „Tu si dugo sa nama, možda čak i bolje pamtiš, mlađi si. Ja sam omatorio, mnogih stvari se više i ne sećam. Ne zameri ako negde promašim neku godinu ili ime.” – namigujući „upozorava” Matošević, mangupski, uz osmeh. Kako drugačije, kada je ceo život bio pravi mangup. Odrastajući na Keju, Ica je voleo život, druženje, a kako sam kaže, devojke su uglavnom jurile njega...

„Ma... Šta tu ima da se priča.” – kao da izbegava odgovor na moje pitanje o poznatim imenima Zemuna s kojima je drugovao. „Godinama sa igračima Zemuna (tadašnja Galenika), veslačima, trkačima, i svim ostalima koje i šira javnost zna.” – diplomatski odgovara Ica. „Sve su to bili i jesu sjajni momci, neki malo nestašniji (mada je upotrebljen drugi izraz), ali pre svega ljudine i iskreni drugari. Drugujem ja i sa mangupima iz Makarske ceo život, nisu to baš kao ovi naši poznati Zemunci, ali su skroz dobri. Oni su mi i hrvatski pasoš završili. U vreme rata mene to nije ni zanimalo, ali su me naterali da ga izvadim. Tačnije oni su to „ubrzanim postupkom” završili. Posle mi je bilo super, jer sam ja bez vize putovao i donosio trkačima gume i delove iz Evrope, najviše iz Italije, od mog velikog prijatelja Stolija. Čak me je jednom i Marko Milošević pitao za neke gume. Mislim se, šta ja da ti donosim, tata predsednik, ali ajde, doneo sam i njemu. Ako se dobro sećam?!” – uz osmeh ispod prepoznatljivih brčića veli Ica.

Kaže Ica da znam sve. Setih se da ne znam, pretpostavljam da je rođeni Zemunac?

„Ne!” – kao iz topa odgovara. „Rođen sam u malom mestašcu Davor, kod Nove Gradiške. Bilo je to 21. aprila 1947. Već naredne godine smo se preselili u Zemun i dalje sve znaš. Kad sam izučio osnovnu školu otišao sam u Beč, otac mi je radio u brodarstvu, tamo je službovao, pa sam kod njih završio automehaničarski zanat.”

Eto, to nisam znao, ko zna šta sve još, mislim se u sebi.

{{related-post-2}}

– Otkud to da nisi ostao u Austriji? Vratio si se da voziš trke i otvoriš radionicu?

„Ma jok, nemaš pojma” – ponovo uz osmeh kreće priču Matošević. „Nisam mogao tamo, vukao me je Zemun nazad. Nisam odmah otvorio radnju, živelo se i pomalo radilo. Servis sam otvorio tek 1987. godine, a pre toga sam radio kod čuvenog Pere Vidakovića, od 1970. godine. Posle sam bio vozač u jednoj predškolskoj ustanovi, pa sam radio u auto- školi „Gazela”, pa u „Ineks eksport-importu”, i tek onda sam otvorio garažu. Vidiš (pokazuje na malu pukotinu između dva stuba plafona gde se nazire neki papirni „smotuljak”), ovo su prve pare zarađene u servisu. Pokojnom Vladi Kovačeviću Trefu smo radili „poršea”. Te prve pare sam zauvek ostavio tu.” – završava priču oko servisa znameniti Zemunac.

– Konačno bi bio red da pomenemo i trkačku karijeru, znam da si „vekovima” na stazama, ali mi se čini da nikada nisi postao šampion?

„Naravno da nisam, pošto me to nikada nije interesovalo” – uz još jedan šmekerski osmeh priseća se Ica. „Jedne godine je trebalo samo da završim poslednju trku i uzmem titulu. Međutim, dobijem ponudu da prodam auto i ja uzmem pare. Briga me za titulu. Mislim da imam negde 120 pehara, četiri puta sam bio vicešampion, valjda. Imam i nekoliko trećih mesta, ja ti to ne brojim, uzmi tamo prelistaj one plakete pa vidi, ako ti je baš stalo. Kažem ti, ja sa trka brojim prijatelje za ceo život i lepe trenutke, te medalje i pehare – nikada.” – nezainteresovan za te statističke parametre besedi Ica.

Havarije su se dešavale, ali jako, jako retko: Ovo je jedna od retkih havarija koje je zemunski bard imao na trkama

– Ne, nije mi stalo, red je čisto pomenuti i taj deo. Poznat si kao relista, ali si vozio i ostale discipline?

„Sve sam vozio gde je bilo dobro druženje, pre svega! – Jeste, reli mi je bio najdraži uvek. Znaš i sam da su oni nekada bili drugačiji, duži, sa manje brzinskih ispita, ali i naporniji. Znali smo i noćima da ne spavamo. Nije bilo ni ovako preciznih radara. Ustvari, ja nikada nisam ni imao neki ozbiljan radar. Tek kada je pored mene seo, što ja kažem prvi pravi suvozač, Goran Trajković, inače moj veliki prijatelj, tek tada smo počeli nešto kao malo da popisujemo. Pre toga smo se uglavnom snalazili. Gledam kuda ide dalekovod, drvored, pa nagađamo. Tu gde vidiš najviše ljudi verovatno je „harnadla” (oštra krivina) pa tu kočiš. Mada to ne važi za krajeve gde reli nije tradicija, kao recimo na Tari i u Bajinoj Bašti, gde narod zna. Na nekom reliju, recimo u Donjem Milanovcu, nailazimo i dajem pun gas, vidim masa ljudi stoji, ja dve niže, kad ono... Pravac! Psujem ja, šta imaš da stojiš na pravcu, al’ šta kad ne znaju ljudi gde se gleda reli.”

Još uvek zacenjen od smeha, setih se da ga upitam o omiljenoj trci...

„Mislim da je to 7. YU reli po redu.” – pokušava da bude precizan naš omiljeni Deda. „Uzmem ti ja iz rentakara „VW 1300”, čuvena „buba”. Težak reli, skoro dve ’iljade kilometara. Od 45 posada na cilj stigne 11. Uglavnom stranci. Ja drugi u generalnom za naš, pobedio me je samo Pera Kolić, imao je on tada ozbiljan BMW. Bilo bi to i bolje da nisam pomagao Čehu iz fabričkog tima Škode. Vidim ja da će on zalutati, krenem za njim i vratim ga na pravi put.

Reli je omiljena disciplina, ali se Ušće ne propušta: Ica je vozio gotovo svaku kružnu trku na Ušću, a jedne godine je u itinerer Zemunskog relija uvrstio legendarnu stazu na listu brzinaca, i to u kontra smeru!

Mislim da smo mu pomagali i gumu neku da menja, nešto je tu još bilo. Puno srce, lepo se trkaš, pomogneš, svi srećni i zadovoljni.” – ozareno se priseća stari bard jugoslovenskog automobilizma.

Tema je mnogo, pustio sam sagovornika da priča, skače Ica s teme na temu, pa se vraća na sam početak. Tek što je zaustio da kaže, zazvoni telefon. Poznata numera „Hej, Sloveni”. Ica, ili kako ga još zovu u užim krugovima Žilet (nećemo se upuštati u genezu nadimka) i dalje se „kune” u Tita i Jugoslaviju. Nema nikakve rasprave na tu temu. Čak su i klupski kalendari Ask Zemun bili s motivima Tita, mašinbravarije, Briona, tompusa i ostalih blagodeti komunizma.

{{related-post-3}}

„Tita samo priznajem.” – onako usputno još jednom potvrđuje svoje opredeljenje. „Gde sam ono stao? E da, debitovao sam na trkama još 1971. godine, i to na mom Ušću. Normalno, spremao sam „fiću” (a šta drugo u to vreme!?) koji nije bio baš u najboljem stanju. Gleda to moj kum, tada fudbaler Galenike. Para ima, on kupio novog „fiću”. Gleda mene kako se bakćem s tom mojom starudijom, baci ključeve i kaže: idi vozi to kao čovek. Slično sam i reli počeo da vozim. Mislim da je 1974. godina, Đerdapski reli. Opet se ja nešto kao spremam, opet krpim nešto, kad dođe čuveni Stevica Kovačević, opet fudbaler. Imao je „eskorta GTA”, čudo od automobila u to vreme. Kao i moj kum, i on mi daje ključeve da vozim reli. Tada se trkački automobili nisu baš mnogo razlikovali od serijskih, pa smo ih brzo pripremali za takmičenja. Drugo vreme bilo, para koliko voliš u Jugi tada.”

Sedimo satima, smenjuju se komšije, drugari, zvoni telefon. U servisu nema mušterija. Ici se baš i ne radi puno u ovim godinama, to mu sad dođe više nekako kao „baza”. Još malo, dok skroz ne napusti servis i slobodno vreme „prebaci” u vikendicu u Banovcima.

„Vreme je da izađem odavde skroz, novi vlasnik je bio i više nego korektan, ostao sam duže nego što je bio dogovor. Nadao sam se da će Davor (sin) nastaviti posao, međutim on je otišao da radi reli mehaniku „preko”, znaš i sam. Veliki je majstor svog posla, živi svuda po Evropi, od Slovenije, preko Italije i Austrije... ti bolje znaš sve te reli timove. Nadao sam se da će se vratiti, Ivana (ćerka) radi kao prevodilac, ali Davor... ” – ne završava rečenicu Matošević.

Nekoliko sekundi tišine prekid, dolazak još jednog u nizu drugara. Odmah se prelazi na šalu. Meni je vreme polaska, krećem polako oduševljeno zagledajući dva civilna „pežoa”, modeli 205 i 405. Voleo ih je Ica na trkama, ali i privatno. Mada je najviše voleo model 504, imao ih je nekoliko za gradsko „paradiranje”. Krajičkom oka vidim na vratima natpis radionica Boža i Ica. Boža je verni Icin drug, pas koji je poživeo čak 18,5 godina. Sada ga menja Aki. Ne može bez ljubimaca Matošević. Ispod Božinog imena krupnim slovima piše „Dolazim kad mogu, odlazim kad hoću”. Nasmejah se. Specifično radno vreme. Definicija života Ivana Ice Matoševića.

GLUMAČKE VODE

Ica je bio i deo snimanja čuvenog filma „Nacionalna klasa”. Svi pamte scenu masovne tuče u prostorijama „Akademca”, prilikom pravljenja taktike za Slaveta i Branu.

„Davno je bilo, više se i ne sećam kako je došlo do saradnje, uglavnom Goran Marković je okupio nas nekoliko trkača i snimao te scene. Nekoliko dana pre dogovora, bila je trka na Hipodromu, imao sam jedan kontakt sa pokojnim Pecom Dobrohotovim, on se okrenuo na stazi, ja ga udarim. Dođe tu do malo žešće prepirke, znao sam ja tad i da udarim, sve je to posmatrao i Dragan Nikolić. Veliki laf, pravi dasa, ljudina! Često se zezao na tu temu mog pesničenja, kada god se vidimo veliki Gaga je kroz osmeh govorio: Danas se ne bijemo, Ico. Super je bilo to snimanje.

MUŠTERIJINIM „FIĆOM” ZA TRST

Pomenuti Italijan Stoli bio je tada glavni „kanal za snabdevanje” delovima, gumama i trkačkim stvarčicama. Ta „robna razmena” je brzo prerasla u prijateljstvo, ali Ica se seća ranih odlazaka:

„Petak, treba da se ide za Trst, mi nemamo kako. Dolazi mušterija sa „fićom” na servis, normalno biće gotovo za ponedeljak. Kako je zamakao iza ugla, mi u njegov auto i pravac kod Stolija. Završimo sve i negde u povratku, skoro pred Beogradom, setimo se da još neke stvari nismo uzeli. Okrenem ponovo nazad ka Stoliju, kaže on: „Još niste otišli?”. Smejemo se, ne veruje kad smo mu rekli da smo skoro došli do kuće, ali smo se vratili po zaboravljeno. Mušterijin „fića” je uredno servisiran i vraćen, normalno.” – priseća se popularni Ica.

A SAD ADIO

Sećam se da je jednom pričao u društvu za odličnu foru s plaćanjem računa u kafani. Mislim da ima veze sa čuvenom pesmom „A sad adio”.„Tako je!” – već se smeje Matošević. „To je bilo mislim u Kraljevu. Otišli na trku, nas „milion”, sedimo u kafani, muzika, i kad je došlo vreme za razlaz, ja naručim pesmu „A sad adio” i svi zbrišemo iz kafane. Sutradan konobar dođe na stazu da nas nađe, mi sve platimo, a on posle časti sledeći dan, super je bila fora. Ima još jedna dobra, opet iz kafane sa trkačima. Sedimo u Slavonskoj Požegi, jede se, pije, i ja u jednom trenutku kažem ko je najsporiji plaća račun. Pozovem konobara, objasnim mu da onaj ko bude poslednji na vratima plaća račun. Smeje se on, čeka da vidi ko je poslednji. Mi svi na vrata, zbrišemo, dok je on shvatio da smo ga zeznuli, već smo zbrisali.”

DRŽAVNI PRVAK

Odrastanje na Zemunskom keju je, normalno, usmerilo mladog i fizički jakog Matoševića na veslačke sportove. Izvesno vreme je trenirao kajak, i to vrlo uspešno ispostaviće se.

„Ja klinac, jak kao mazga. Svi Zemunci na veslanju, odem i ja. Imao sam obim bicepsa 45 centimetra. Trenirali smo dobro i vredno, pa su počeli da dolaze i rezultati. Toliko smo bili dobri da smo 1961. osvojili i titulu prvaka Jugoslavije u četvercu! Kasnije sam zbog nekih povreda bio primoran da odustanem od tog sporta, ali sam se ponovo pronašao u automobilizmu.”

TOŠA I MIRKO

Ica za malo čime žali, ali Toša i Mirko, dvojica mladih relista, ostaće mu zauvek rana...

„Da sam ja bio u Bugarskoj na tom reliju, nema šanse da bi Toša (Stamenković) i Steva (Rauš, suvozač) stavili tu kantu sa benzinom u auto! Makar se posvađali skroz, ne bih im dao. Ne mogu to da prežalim. Dobro se na kraju završilo, goreli jesu, ali su ostali živi i to je najbitnije. Druga žal je Mirko (pokojni Martinović). I danas ne verujem. Najmanje što smo mogli da učinimo je da Zemunskom reliju dodamo ono: Trofej Mirko Martinović. Kakav je to momak bio... ” – prekida izlaganje Ica, pomalo zagledan u daljinu, vidno suznih očiju.

Zaćutali smo obojica.

POKLON OD BUGARA

„Tih 90-tih godina bilo je vrlo teško, kriza, nema se. Zovu prijatelji iz Bugarske, požale se da im je neko u Beogradu „otuđio” automobil i još neke stvarčice koje su bile unutra. Imali smo određene kontakte s mangupima koji su znali ko bi to mogao da bude. Ubrzo su počinioci nađeni, Bugarima je sve vraćeno, a oni su nam se odužili kolektivnim pozivom za reli, to je nas tada jedino interesovalo. Cela ekspedicija je normalno bila gratis, dočekani smo kao bogovi. Opet drugastvo za ceo život.”

‍