Godine (ni)su samo broj

Fernando Alonso je ove sezone osveženje u Formuli jedan! Zvuči čudno kad se u modernom dobu „najbržeg cirkusa na svetu” za nekog u petoj deceniji života kaže da je osveženje, ali 41-godišnji Španac kao da se preporodio prelaskom u ekipu Aston Martina. Sa dva podijuma na prve dve trke sezone, dvostruki svetski šampion je i te kako pokazao da nije za staro gvožđe i da niko nema pravo da ga otpiše – kako je započeo sezonu, sa punim pravom može da se nada da u njoj stigne i do pobede!

Alonso je u svojoj 42. godini stigao do 100. podijuma u karijeri

Alonsov ovosezonski nastup otvorio je i interesantne priče o veteranima u Formuli 1, tačnije pitanja da li godine u jednom od fizički najzahtevnijih sportova na svetu mogu da predstavljaju prepreku. Alonso je na svom primeru pokazao da čak i ako postoji pravilo, vanserijski takmičari mogu da se pokažu kao izuzeci. A, da li je oduvek bilo tako?

‍

Na samim počecima Formule 1, ali i u pretačama ovog šampionata pre Drugog svetskog rata, stariji, iskusni vozači bili su cenjeniji i u većini, sa mnogo više prilika za nastup na elitnim trkama od mlađih kolega koji, često, nisu mogli da pariraju veteranima koji su sredinom 20. veka bili daleko od tog epiteta.

Jedan od najvećih svih vremena je dobar primer...

‍

Huan Manuel Fanđo, argentinski automobilista, poznat i kao „Maestro”, tek sa 25 godina je počeo da se bavi trkama. Prednost su do tad imali škola (u kojoj nije blistao), fudbal i obavezni vojni rok, gde su prvi put i primetili njegove vozačke veštine. Iskustva na takmičenjima počeo je da skuplja od 1936. godine, a 1940. prvi put je zabeležio pobedu, kao 29-godišnjak. Posle Drugog svetskog rata, karijeru je od 1948. godine nastavio u Evropi, uz pomoć argentinske vlade koja mu je obezbedila trkački  automobil.

To je bila godina u kojoj je Fanđo učestvovao u svojoj prvoj gran-pri trci, a po uključenju u šampionat Formule 1, gotovo na svim trkama bio je među najstarijim učesnicima, duboko zašavši u četvrtu deceniju života. U Formuli 1, Huan Manuel Fanđo takmičio se, sa prekidima, od 1950. do 1958. godine, učestvovao je na 51 trci i ostvario 24 pobede. Na podijumu je bio 35 puta. Do danas, nalazi se na vrhu liste vozača po procentu uspešnosti, sa 46,15% pobeda u odnosu na broj startova. Huan Manuel Fanđo osvojio je pet titula svetskog šampiona i bio je neprikosnoven do pojave Mihaela Šumahera. Huan Manuel Fanđo je i dalje najstariji svetski šampion – do svoje pete krune, osvojene 1957. godine, stigao je sa 46 godina i 41 dan. Još samo dvojica asova su u petoj deceniji ostvarila uspeh i postali svetski šampioni – prvi F1 svetski šampion Nino Farina je 1950. godine titulu osvojio sa 43 godine i 308 dana, dok je treći na listi, Džek Brebem, do svoje treće titule 1966. godine stigao sa 40 godina i 155 dana.

Fanđo se i danas nalazi u mnogim večitim listama kao jedan od najsupešnijih vozača svih vremena, ali iako je bio vremešan u svom F1 zenitu, nije najstariji osvajač Velike nagrade...

Prvi svetski šampion Nino Farina imao je u tom trenutku više godina nego Fernando Alonso danas

Luiđi Fađioli, predratna zvezda automobilskih trka i jedan od najvećih italijanskih vozača svih vremena, u poznim godinama se našao za upravljačem bolida Formule 1, što mu nije smetalo da pokaže svoju vozačku veličinu. Tokom drugog šampionata u istoriji Formule jedan, 1951. godine, pobedio je na Velikoj nagradi Francuske sa 53 godine i 22 dana, što je rekord koji će teško biti oboren, između ostalog i zato što je Fađioli jedini čovek koji je uspeo da u šestoj deceniji života stigne do takvog uspeha. Inače, Huan Manuel Fanđo je deo i tog rezultata, s obzirom na to da su na toj trci on i Fađioli delili automobil...

Filip Etanselin je još jedan vozač iz predratne ere kojem je Drugi svetski rat prekinuo karijeru, pa je, željan trka nastavio da se takmiči i na samim počecima Formule 1.

To je možda bio recept za njihovu vozačku dugovečnost s obzirom na to da su i ekipama bili potrebni vozači sa puno iskustva, koji će biti u stanju da se bore sa snažnim automobilima, bez ikakvih elektronskih pomagala kakva danas mogu da se sretnu čak i u serijskim automobilima, sa gumama sa diskutabilnim prijanjanjem i u trkama koje su trajale dosta duže nego danas. Vozači su iz bolida, ako prežive, izlazili potpuno iscrpljeni, sa žuljevima na rukama od upravljanja, a samo prekaljeni asovi bili su spremni da se u velikom broju prihvate takvog izazova... Etanselin je bio među njima i spadao je, kao i Fađioli, u najstariju gardu vozača, koji su rođeni u 19. veku. Entaselin je u svojim počecima umesto kacige nosio kačket od tvida okrenut naopako, a kad je kaciga postala obavezna za sve vozače, on je tvrdoglavo preko nje nosio kačket! Francuz je učestvovao na prvoj trci u istoriji Formule 1 i bio je veoma konkurentan, iako je već zagazio u šestu deceniju života. Učestvovao je na 12 trka, a najznačajnija je svakako Velika nagrada Italije 1950. godine na kojoj je osvojio 5. mesto i upisao se u istoriju kao najstariji osvajač bodova u jednoj F1 trci, sa 53 godine i 249 dana...

Još mnogo asova tog vremena u poznim gdinama je jurilo stazama i ulicama na Velikim nagradama, ali uz Fađiolija i Etanselina, trebalo bi posebno spomenuti legendarnog Monačanina Luja Širona, čoveka po kojem jedan Bugati nosi ime i koji je i dalje jedini žitelj kneževine koji je pobedio na čuvenoj uličnoj trci, a nalazi se na trećem mestu večite liste najstarijih osvajača bodova (50 godina i 291 dan). Uz to dostignuće, međutim, Šironovo ime se spominje i uz podatak da je on najstariji vozač ikad koji se pojavio na jednoj gran-pri trci: Na „svojoj” Velikoj nagradi Monaka 1958. godine, Širon je nastupio sa 58 godina i 277 dana!

Predratni veteran

Neki od pomenutih vozača bili su zvezde i u predratnim trkama automobila, koji su bili preteče bolidima Formule 1. Svima njima san je bio da pobede jednog od najvećih, Tacija Nuvolarija, koji je i sam u poznim godinama pokušao da se takmiči posle Drugog svetskog rata. Narušenog zdravlja, nije uspeo u tome, ali Nuvolari je spadao u veterane još u prvom delu svoje karijere. Poslednja Velika nagrada koju je osvojio bila je Trka oko Kalemegdana, zvanično jedini gran-pri vožen tokom Drugog svetskog rata. Beograđani i njihovi gosti su tog 3. septembra 1939. godine imali priliku da na delu vide asove Auto Uniona i Mercedesa koje su predvodili Nuvolari i legendarni Nemac, „večiti drugi”, Manfred fon Brauhič, a Italijan je tog puta izašao kao pobednik. Nuvolari više nikad nije učestvovao na Velikim nagradama, a u Beogradu je pobedio u svojoj 47. godini...

Kako su prolazile godine, tako je i starosna granica počela da se spušta, pošto, pre svega sa povećanjem broja trka, fizičke (ne)mogućnosti asova u godinama nisu im dozvoljavale da dugo ostanu u kokpitu. Stres je postajao sve veći i karijere više nisu mogle da traju nekoliko decenija, a moderno doba donelo je i trend „pauziranja” koji je omogućio nekim velikim imenima da posle „odmora” nastave sa izuzetnim karijerama i čak stignu i do titula.

Najveća imena među njima svakako su Niki Lauda i Alan Prost.

Lauda, trostruki svetski šampion, zasitio se Formule 1 u jednom trenuku, pa je preskočio sezone 1980. i 1981. godine baveći se nekim drugim stvarima. Vratio se trkama 1982. godine, a 1984. je stigao do svoje treće titule svetskog šampiona sa 35 godina i 242 dana, čime trenutno zauzima 10. mesto na listi najstarijih šampiona. Na 6. mestu iste liste je Alan Prost, četvorostruki svetski šampion, koji je pauzirao 1992. godine, a već sledeće je ponovo bio u kokpitu da bi stigao do svoje poslednje titule – osvojio ju je sa 38 godina i 214 dana.

Na samim počecima Formule 1 u šampionatu je bilo i vozača u šestoj deceniji života

Od aktivnih vozača, među veteranima se, na 9. mestu nalazi superstar današnjice Luis Hamilton – sa 35 godina i 313 dana stigao je do svoje sedme titule, a s obzirom na to da je i u 2023. godini pokazao silnu motivisanost da se ne zaustavi na ovom broju ima priliku da daleko skoči i među „šampionima u godinama”...

Najdžel Mensel je odustao od F1 kad je shvatio da više ne može da stane u bolid

Sve navedeno, ali i još mnogi drugi primeri, pokazuju da Fernando Alonso nije slučajno u samom vrhu uprkos „krštenici”. Glavni pokretač je velika želja za takmičenjem, a izuzetna fizička priprema samo predstavlja olakšavajuću okolonost u namerama Španca da se ne zaustavi na 100. podijumu u karijeri. O rekordima verovatno ne razmišlja toliko, koliko o mogućnosti da stigne i do koje pobede više, usput se upisujući na večite liste na kojima su samo odabrani...

‍