Legenda na stazi, šampion van nje

„Gde si, bre, glavonjo debeli!?” – bio je moj redovan početak razgovora sa Nemanjom Tešićem, uz njegov opušteni odgovor „Zašto debeli?”, nakon čega sledi specifičan smeh. Nismo se čuli dugo, to vreme se već meri i godinama, ali zahvaljujući nekim prošlim vremenima razgovor teče kao da smo se „promašili” u tek nekoliko dana neviđanja. Posle kratkih „protokolarnih” pitanja, poput brojnog stanja i zdravstvenog biltena porodice, objašnjena mu je zamisao o priči oko Obrena iz jednog drugog ugla. Nemanja je oduševljno primio ideju, ali je pomalo i ostao neodređen. Razlog je bio taj što ni sam nije znao da li će uspeti na pravi i objektivan način da prenese sve ono što nas je zanimalo o Obrenu Tešiću, sada kao čoveku i glavi porodice, pre nego legendarnom šampionu.

Nemanja bio „mirođija u svakoj čorbi”, Gina ga je retko gledala: Obren u „jugu” sa ćerkom Ginom (gore) i sinom Nemanjom (sa kacigom)

I zaista, o Obrenu Tešiću je sve što se tiče titula, pobeda i rekorda odavno ispričano i poznato. U karijeri je osvojio sva moguća priznanja, nedostajala je samo Zlatna kaciga. Ni nju nije „jurio” – Tešić je vozio da bi se trkao, ne da bi sakupljao pehare. Tako je bilo i na tom Trajal reliju, jednom od najtežih i najzahtevnijih relija tog doba, mnogi će reći čak i težim od neprikosnovenog YU relija, čiji je termin bio uglavnom dve do tri sedmice iza Trajala. Te godine Tešić je maestralno baratao „ford sijerom kosvort”, koja je bila prilično kvarljiva mašina, pa je i na Trajalu bilo problema sa menjačem, pa zatim i izduvnim sistemom, a pride dolazi i pucanje gume.

MANČMELOU
O Obrenu kao čoveku govori i iskrena Nemanjina priča iz rane mladosti... „Bio sam ja nestašno dete generalno, kao i skoro svako dete što zna da bude. I tamo s nekih šest, sedam godina padne meni na pamet da ukradem „mančmelou”. Imam ja pare, ali zašto sam to hteo da „drpim” nemam pojma. U svakom slučaju, žena koja je radila u prodavnici znala je čiji sam, Bajina Bašta je malo mesto. Ona je videla šta sam uradio, ali nije htela tu pred svima da me uhvati, nego lepo ode Obrenu i kaže mu. Majko mila... Još pamtim kako boli taj kaiš, to su batine koje pamtim, mada ih nije ni bilo više. Obren je imao jednostavna pravila i kada se to ispoštuje sve je moglo. Krađa i laž su bili „smrtni gresi”, kao i reč „neću”, pogotovo to nije smelo da se izgovara majci. U suštini sve jednostavna i normalna ljudska pravila” – zaključuje Tešić.

U svakom slučaju vodeću poziciju zauzimao je još jedan velikan, nama dobro poznati i omiljeni slovenački reli as, Silvan Lulik, koji je takođe sedeo za volanom „forda”, ali tehnički naprednijeg i novijeg modela „eskort kosvort”. Kako se reli približavao kraju, tako je Obren Tešić sa svojim timom polako eliminisao probleme i vraćao se u pobednički ritam. Septembar na Tari retko tada tih decenija može proći bez kiše, koja je padala i na startu čuvenog brzinca Volujac. Nije mnogo Tešić mario za to, vozio je koliko je moglo da se vozi najbrže. Nažalost, na jednoj krivini je izgubio kontrolu, „ford” je uzleteo i krovom udario u drvo kraj puta. Bio je 8. septembar 1996. godine...

ODRASTANJA
Obren je otišao u delikatnom trenutku za decu, i sin Nemanja i ćerka Gina bili su u osetljivim dobima. Očev lik je nedostajao u svakom smislu, od roditelja, preko druga, savetnika, do podrške i čega sve ne. Zanimalo nas je koliko je cela tragedija uticala na Nemanju, kao specifičnog pubertetliju u to vreme?
„Uhhh, kako nije nedostajao, naravno da jeste” – odgovara sam sebi na pitanje mlađi Tešić. „Iskren da budem, meni je najviše nedostajalo da se pohvalim ocem! Ne u smislu da on vozi trke i da je veliki šampion, ne to. Sećam se priče sa drugarima kada se hvale kako je njegov otac uradio ovo ili ono u nekim situacijama, pa mi klinci ponosno prepričavamo to. E, to mi je nedostajalo, da se pohvalim kako bi Obren rešio određene situacije, da i pored svega u trkama budem jako ponosan na oca” – konstatuje Nemanja i nastavlja: „Sećam se neke trke u Nišu, imao sam 17 godina. Bila je tu cela uobičajena ekipa, ali je Obren napravio potez kojim se i danas ponosim. Naime, trebalo je posle trke ili kako već to ide, ne sećam se više najbolje, isplatiti Italijane za rentu automobila, gume, delove itd. Otac je izvadio pozamašnu svotu i predao je meni na poverenje dok ne završi trku. Prvi put! Bio sam strašno ponosan, jer je Obren time pokazao da me smatra odraslim. Bio je to poseban trenutak” – ponosno konstatuje Tešić junior.

„Nema šta tu puno da se pametno kaže” – priseća se naslednik Nemanja, u to vreme dečak koji je rastao po garažama za pripremu očevih reli automobila i naravno najverniji član prateće ekipe na trkama. „Prvo neverica, pa tuga, pa sve ostalo, kako vreme prolazi. Najteže je bilo majci Svetlani, na svu muku oko Obrenove pogibije trebalo je voditi računa o Gini (rođena sestra) i meni.

JOVAN I „ŠAMPION”
Nemanja živi u Beogradu, ali je često u svojoj Bajinoj Bašti, pa onda „skokne” i do SAD, gde već duže vreme živi sestra Gina (svaka slučajnost sa imenom nekadašnjeg Obrenovog kluba ASK „Gina sport” je namerna). U toj čuvenoj varoši i širom zapadne Srbije žive brojni Nemanjini drugari, Obrenovi prijatelji i poštovaoci njegovog lika i dela. I ne samo tamo, već širom Srbije i okolnih zemalja. Ipak, momci iz Bajine Bašte su svojevrsni čuvari tradicije...
„Bajina Bašta i reli ljubitelji su godinama pravili Memorijal „Obren Tešić”, što u vidu relija, što u vidu brdske trke. Broj ljudi koji su učestvovali je veliki, bilo bi nezahvalno sve pominjati, jer nema šanse da nekoga ne zaboravim. Znamo svi dobro ko su oni. Ipak, posebna zahvalnost ide momcima iz ASK „Šampion”, bilo da su aktivni takmičari, ljubitelji relija, veterani! Neki od njih jedva da su i bili rođeni kada je Obren nastradao, ali i oni čuvaju legendu o njemu. I među njima je i Jovan Jelisavčić, ili Glumac, kako ga ja od milošte zovem” – besedi u dahu Tešić. „On radi na filmu o Obrenu, on se trudio da se otkupi i restaurira taj čuveni „suzuki svift”, od njega sam čak i ja saznao neke stvari o Obrenu koje nisam znao. Čovek je neumoran, sakuplja priče i pričice i jako sam ponosan na njega i sve ljude koji na bilo kakav način čuvaju uspomenu na Obrena” – skroman je Tešić.

Život godinama ide dalje nekim svojim tokom, ostale su te uspomene i ponos na oca. Obren ti je bio jednostavan čovek, van staze sasvim uobičajen. Imao je širinu i strpljenje za svakoga, i da sasluša, i da pomogne. Bio je pravi čovek iz naroda. Završio je PTT školu, radio prvo u Pošti, kasnije se okrenuo privatnom poslu. Ni tu nije bilo nikakvih ozbiljnijih problema, koliko ja znam. Otac je možda izgledao preozbiljno ljudima sa strane, ko ga ne poznaje nekada i previše čvrsto, ali je on suštinski bio veliki emotivac. Pogađale su ga razne stvari i neke ljudske situacije i sudbine. I nepravda! Uhhhh, nepravdu nije podnosio. Nikako. Znao je da ispašta zbog toga, ali to je uvek morao da istera na čistac! U tim situacijama je bio nezgodan, za sve ostalo je bio jednostavan”, priseća se Nemanja.

Svaki sport, a pogotovo tehnički, pa još i reli ondašnjeg vremena i postavke, traži dosta odricanja. Zanimalo nas je koliko je njemu omiljeni sport bio opterećenje za kuću i porodicu?

- Ni najmanje, munjevito kaže Tešić mlađi. „Posao možda jeste nešto trpeo, zbog vremena, a možda i finansijski, stvarno ne znam te stvari, bio sam klinac. Ono što sigurno znam je da raspoloženje sa trka nikada nije donosio u kuću. Pre svega mislim na nervozu kada nije išlo kako treba ili zbog kvarova i odustajanja. Čak ni kada pobeđuje nije time opterećivao nikoga. Obren nije tražio ni prisustvo porodice na trkama! Ajde ja, ja sam sve to obožavao i „smetao” im stalno po garažama.

Uvek je majku i sestru uredno pitao da li žele da idu sa nama na reli. One uglavnom nisu htele, sestru Ginu to uopšte nije zanimalo, što je i normalno za devojčicu. Sećam se, i kada bi otišle, kao recimo jednom kada su bile u Vrnjačkoj Banji, one su to vreme koristile za šetnju, od relija su pogledale start ili cilj. Ako su uopšte i pogledale”, sada daleko opuštenijim tonom zbori naš sagovornik, uz važnu opasku: „Tata je sve to toliko dobro odvajao da nikada u kući apsolutno ništa nije smelo da zafali zbog trka. Od novca do ljubavi prema nama. Reli je bio njegova strast i pasija, kuća i porodica su ipak bili iznad svega” – zaključuje Tešić.

Rastući uz trke i po trkama, bio si svedok jedne blistave karijere. Da li je na kraju ostala neka neispunjena želja ili nedosanjan san koji je Obren imao?

Ćutanje. Pogled u daljini, „folderi” u glavi se listaju. „Paaaaa... Nije! Prvo i osnovno – Obren je želeo samo da vozi i da se trka. I tu želju je ispunio. Vozio je sve i svašta, od „fiće” do „sijere kosvort”, trkao se sa najvećim imenima širom Jugoslavije. I nikada nije govorio o maštarijama, izgleda da ih onda nije ni imao” – kroz specifičan smeh odgovara Tešić naslednik, uz dodatak: „Možda je, recimo, želeo da pobedi na YU reliju, ali opet ni to nikada nije isticao i nešto potencirao. Moguće, ne znam. Pa, bre, on nije znao kad je počeo da vozi šta je sve osvojio i gde je sve pobedio. Nije imao omiljeni pehar, pobedu, ništa ga to nije zanimalo. Samo da vozi. I ta neka vikendica na Tari, eto, možda to. Uvek je razmišljao šta kada deca odrastu i kad se ostari. Uzeo je taj plac na Tari i napravio kućicu, kako je govorio da ima za svoju dragu i sebe da provode tamo vreme pod stare dane” – zaključuje Nemanja.

SUVOZAČI
Blagoja Bojadžijevski, Vlade Stamenić i Nenad Tunjo Damljanović. Oni su bili suvozači Obrenu Tešiću tokom karijere. Imao je odličan odnos sa svima, drugovao i van trka, poštovao ih kao ljude i kao osobe koje su mu verovale u svakom smislu te reči:
„Oni su svi bili kućni prijatelji” – lista knjigu sećanja sin i nastavlja: „Najviše vremena proveo je sa nedavno preminulim Tunjom, mada su u svakodnevnom životu njih dvojica bili sušta suprotnost. Zato su u trkama bili kao jedan! Damljanović je prvo bio deo prateće ekipe, a potom je seo na desno sedište. Sećam se jedne njegove priče sa nekog relija, kaže Tunjo ostavili ga s dva točka i kantom goriva u sred neke nedođije. Bila je tu neka kafana, sažali se gazda, pa ga pozove na pljeskavicu i piće, pričao je to Tunjo s posebnim žarom. I to je dokaz koliko su on i svi ostali suvozači i ljudi iz ekipe želeli da Obren ima što bolje uslove za vožnju i što manje stresa. A tata je to znao da ceni” – zaključuje Nemanja.

Sudbina je htela da Obren Tešić ne dočeka te stare dane. Odneo ga je sport za koji je živeo. I dao život. Kada novinar pred sobom ima težak zadatak da opiše jedan takav život, i sam gleda da se ne ogreši. I kao i na početku priče, i pri završetku teksta ponovo je telefon u rukama. Javlja se Nemanja Tešić. Uz već standardna „čašćenja” i „prideve” i pitanja za zdravlje, normalno sledi i pitanje o trenutnoj lokaciji. „Evo me u vikendici” – odgovara Nemanja, i u dahu nastavlja: „Moja supruga Dragana insistira da to sve završimo i dovedemo u stanje za normalan boravak. Dugo ništa u njoj nije rađeno, ali sad nema zezanja, znaš kako je kad ženi padne na pamet. Tako da... Evo me s majstorima, ništa me ne pitaj” – uvek nasmejani Tešić mlađi (bez obzira na to što uopšte više nije mlad) daje na znanje da je u poslu.

Vikendica će ipak uskoro biti završena. Neko drugi će tu provoditi dane umesto Obrena. On će nastaviti da živi u sećanjima i srcu svih ljubitelja trka i relija. I ne samo njih, već i onih običnih ljudi iz bajinobaštanske (i ostalih) varoši koji su voleli Obrena zbog svoje ljudskosti.

PARE NA „LEPE OČI”
Nije samo Obren verovao ljudima – verovali su i oni njemu, bio je čuven po poštenju. U prilog tome ide i situacija oko prodaje „suzuki svifta”, kako bi se što pre došlo u posed „ford sijere kosvort”:
„Pošto je sa Italijanima bilo sve dogovoreno, ostalo je samo da se nađu pare za kupovinu „forda”. Samo... Pogotovo u ta vremena, baš teška vremena, znamo svi. Bilo je nešto para, nešto nedostaje. Uzme Obren i okrene Miodraga Rajkovića u Bijeljinu, pošto su oni već razgovarali o kupoprodaji. Kaže Obren: „Trebaju mi pare za „forda”, možeš li da mi doneseš novac za „suzukija” na most na Rači?” Kaže Rajković: „Mogu” i brzo se oni organizuju, nađu i sve to završe. Obren kupi „sijeru”, a nekoliko dana kasnije dođe Rajković po „suzukija” i priča kako je njegova supruga ostala u šoku kada je on odneo novac Obrenu „na neviđeno”. U pravu je žena, pita – „Kako toliko pare nosiš nekome koga ne poznaješ, a nisi ni video šta kupuješ?” Na to je gospodin Miodrag odgovorio samo – „U redu je sve, to je Obren Tešić, tu nema problema” – uz osmeh završava Tešić.

‍