Majstor reli staza

Među velikanima srpskog i jugoslovenskog auto-moto sporta izdvaja se jedno ime –Vićentije Savić, rođeni Užičanin, višestruki šampion stare Jugoslavije i čovek koji je „doktorirao” reli sedamdesetih godina, a svoju karijeru vozača započeo je u rodnom gradu sa 18 godina, daleke 1968. godine. – Još kao klinac sam bio zaražen tehnikom, počinje svoju priču za Auto Moto reviju Vićentije. – Kada sam kupio prvog „fiću” desilo se da su Užičani organizovali neki lokalni reli. A ja, pošto nisam imao dovoljan broj godina da se takmičim, a žarko sam to želeo, prijavio sam jednog svog druga, starijeg od mene, kao vozača, a ja sam mu bio suvozač. Nismo postigli nikakav rezultat, ali pamtim da je to bio moj prvi korak u ovom sportu. Aktivno sam počeo da učestvujem u trkama od 1971. godine u Prvenstvu Srbije, pošto u to vreme nije moglo tako lako da se dođe do savezne licence. Bilo je potrebno prvo dobiti takmičarsku licencu republičkog ranga, a tek onda, na osnovu rezultata, konkurisalo se za saveznu.

Ipak, prve korake na saveznom rangu načinio je nekoliko godina kasnije.

– Aktivno sam krenuo u saveznom rangu 1975. godine sa NSU TT-om. Bio je to za mene auto za nezaborav, lagan, upravljiv, lak za zabacivanje zadnjeg kraja. Uživajući za njegovim upravljačem, u potpunosti me opila zadnja vuča, a „dokrajičio” me je BMW M3 nekih dvadesetak godina kasnije, koji se isto tako lepo ponašao, samo je, naravno, bio neuporedivo snažniji i brži, kaže Savić.

Sa NSU TT-om je osvojio treće mesto na JU reliju 1975. godine, a na reliju Beograd–Bar bio je drugi. U konačnom plasmanu te godine plasirao se na petu poziciju.

Ali, priča o automobilima koje je vozio tu tek počinje. Naredne godine prelazi u „fijat 128 kupe”, sa kojim osvaja prvu titulu prvaka Jugoslavije. Međutim, sa tim automobilom nije sve krenulo kako treba.

– Od Marjana Kulundžića sam bio kupio šper diferencijal za taj „fijat”. Međutim, jedan drugar, kom sam poverio ugradnju, propustio je da ugradi jedan deo i kada sam sa Milunom Vesnićem krenuo da isprobam auto, u okolini Užica smo izleteli i nekoliko puta se isprevrtali. Srećom, izašli smo iz automobila nepovređeni, iako smo napravili dva salta unapred i dvostruki na bok.

– Te 1976. godine, nastavlja priču Vićentije Savić, već sam krenuo u državni šampionat i jurio prvo mesto u klasi. Pozajmio sam od drugara iz Valjeva 128-icu i u nju sam prepakovao moj motor, koji je sa serijskih 75 konja bio nafriziran na gotovo 120, zahvaljujući specijalnoj glavi i izduvnom sistemu. Jedini uslov da mi ustupi auto bio je da bude moj suvozač. Do tada, uglavnom, nisam imao suvozača i vozio sam potpuno sam. Pošto se 90 odsto relija vozilo u Sloveniji i Hrvatskoj, Slovenci su se stalno čudili kako mogu da vozim bez suvozača. Jednostavno, imao sam fotografsko pamćenje – bio sam u stanju da vizualizujem svaku krivinu nakon nekoliko treninga.

U SVETU FILMA

Kao neko ko je već 20 godina poslom povezan sa filmskom industrijom, Savić poznaje veliki broj naših glumaca, a njegovo prijateljstvo sa režiserom Emirom Kusturicom je višedecenijsko. Upoznao je i neke zvezde svetskog formata, a najveći utisak na njega su ostavili Džeremi Ajrons, kojeg je upoznao 2001. prilikom snimanja filma Matilda u Crnoj Gori, kao i Monika Beluči. Od Ajronsa je, čak, dobio fotografiju sa posvetom i sat...

Zbog pehova sa „fijatom”, Savić propušta veći deo sezone, ali je sve došlo na svoje mesto sledeće godine. Imao je šest nastupa tokom kojih je u klasi pobeđivao tri puta, bio je dva puta drugi i jednom treći. To mu je donelo i prvu titulu šampiona Jugoslavije u klasi do 1300 kubika, dok je u generalnom plasmanu 1977. godine zauzeo šesto mesto. – Na kraju godine, na osnovu rezultata, dobijane su subvencije, odnosno – sredstva za narednu godinu. I kada je došlo do podele novca, svi su u klubu „Užice” dobili zasluženo, izuzev mene. Rekoše – za tebe nema, ti se snađi – kaže Vićentije. – Ja sam iz revolta praktično napustio klub i preskočio takmičarsku sezonu, da bi se vratio na „fiću” 1978. godine. Taj auto mi je kupio „Prvi partizan”, firma u kojoj sam radio, a pošto je ta sezona već odmakla, učestvovao sam tek na 4–5 relija u Hrvatskoj i Sloveniji.

Sa Fijatom 128 SC Savić dolazi do prve titule šampiona Jugoslavije u reliju u klasi do 1.300 ccm. Te 1977. godine zauzeo je i šesto mesto u generalnom plasmanu.

Nikada suvozaču nisam dozvoljavao da mi kaže vreme na brzinskom ispitu. Od početka do kraja relija nisam razmišljao o prednosti ili zaostatku, već sam se fokusirao samo na prvu narednu krivinu

MNOGI SU GA ŽELELI ZA SUVOZAČA

Godinu i po dana su me ubeđivali da budem suvozač Marku Miloševiću i na kraju sam pristao. Prisustvovao sam prvom potpisivanju njegovog ugovora sa klubom i sponzorom, pa su me iritirali pojedini navodi u medijima gde su se pominjali kule i gradovi. Inače, Marko je bio odličan vozač, dve godine sam mu bio suvozač i mogu da kažem da je vozio izuzetno dobro. Inače, jurili su me i Goran Asanović i Franjo Kunčer da im budem suvozač, ali iskreno, nisam se usuđivao.

KOMŠIJE BILE DALEKO ISPRED NAS

– Bugari su u reli takmičenjima 90-ih godina bili svetlosnim godinama ispred nas. Jedan od razloga jeste to što su lakše dolazili do vrhunskih automobila. Generalno, u to vreme njihova država je pridavala daleko veći značaj reli takmičenjima nego što je to činila naša, a o tome najbolje govori podatak da je prilikom otvaranja relija u toj zemlji redovno prisustvovao i predsednik Bugarske.

Ali sledeće sezone usledila je dominacija na reli stazama širom zemlje sa „zastavom 750 S”. Sa suvozačem Bogdanom Vitorovićem pobeđivao je na Tara reliju, JU reliju, Zvezda reliju, Makedonskom reliju i Reliju Saturnus, koji su se bodovali za šampionat Jugoslavije, gde je zabeležio pobede na Topola Šumadijskom reliju, Timočkom reliju, reliju Putevima Užičke republike... Bila je to surova dominacija u klasi do 785 ccm. Glavni konkurenti bili su mu tada – Borut Tomić, Neven Vukasović i Slovenac Mihail Simončić. Ipak, titulu šampiona Jugoslavije posada Savić / Vitorović, u toj klasi, prigrabila je i 1980. i 1981. godine. U tom periodu Savić je u klasi do 785 kubika bio nenadmašan na reli stazama od Triglava do Đevđelije. Učestvovao je, mada ne tako intenzivno, i na brdskim trkama, kao što su: Jahorina, Jastrebarsko, Pohorje, Kadinjača... – Brdske trke me nisu nikad toliko privlačile, jer suviše kratko traju za moj ukus. Međutim, pojavljivao sam se s vremena na vreme, kada je trebalo sakupljati bodove za klub, a najviše sam voleo da vozim po Sloveniji i na Lovćenu, koji je izuzetno zahtevna staza, ističe Vićentije i dodaje, da mu je, ipak, omiljena staza – Tara.

Inače, niz osvojenih titula sa „zastavom 750 S”, prekinut je 1982. godine, a Savić prelazi na „zastavu 850”, sa kojom 1983. osvaja titulu vicešampiona u klasi. Međutim, već sledeće godine zajedno sa suvozačem Draganom Plakalovićem, u vitrine vraća pehar šampiona Jugoslavije. Posada Savić / Plakalović je i 1985. trijumfovala u Reli šampionatu Jugoslavije, u klasi do 850 ccm. Nakon tih uspeha, Savić se povukao iz takmičenja, da bi 1992. objavio veliki „kam bek” sa BMW-om M3.

– Slučajno sam došao do tog BMW-a M3, koji je dugo stajao zaplenjen na carini. AMS ga je otkupio, a Paja Komnenović mi je pomogao da ga skockam, napravio rol-bar i uz malo sreće krenuo sam sa njim.

ELPA RELI U GRČKOJ

Kada je već „doktorirao” reli staze širom Jugoslavije, Savić je iskoristio priliku da se oproba i na međunarodnoj sceni. Izazov je bio ogroman – Elpa reli u Grčkoj, izuzetno konkurentno takmičenje koje se bodovalo za Evropski reli šampionat. Savić je nastupio sa Lančom Deltom HF Integrale. Bio je to njegov prvi 4x4 auto za reli, pa ga je smatrao automobilom koji „trpi” greške. Nažalost, „lanča” u Grčkoj nije uspela da izdrži napore i morao je da odustane. Ipak, iskustvo je bilo nezaboravno. – Sa Lančom Deltom HF Integrale nisam imao nikakvih problema u smislu kontrole, jer je bila mnogo lakša za vožnju od automobila sa zadnjom vučom sa kojima sam nastupao veći deo svoje karijere. Iako do tada nisam imao iskustva na makadamu, snalazio sam se sasvim dobro, mada mi nije bilo svejedno u trenucima kada sam dostizao brzine i preko 180 km/h, dok automobil klizi po makadamu, a oblak dima od podignute prašine i sitnog šljunka ostaje daleko iza. Nažalost, pošto su svi brzinski ispiti bili na makadamu, automobil nije izdržao i prvo je počeo da se lomi napred, a posle mi je otkazao i reduktor.

Sa tim automobilom zabeležio je trijumf na JU reliju, osvojivši prvo mesto u generalnom plasmanu za Šampionat Jugoslavije, ali i Šampionat Evrope, a pobedio je i u klasi do 2000 kubika Grupe N. Kruna svega bio je novi naslov šampiona države. Oproštaj od omiljenog mu BMW-a M3 i prelazak na „opel astru” doneo mu je poslednju, šestu titulu šampiona Jugoslavije u reliju. Nakon „astre“ vozio je i „suzuki svift”, ali sa njim nije ponovio uspehe iz prethodnih godina, a poslednja sezona koju je izvozio u kontinuitetu bila je 1995. Za upravljačem „pežoa 106” upisao je dve pobede, što je bilo dovoljno da na kraju završi na trećem mestu u klasi i šestom u generalnom plasmanu.

INCIDENT SA VLADOM TREFOM

Najteži udes u karijeri doživeo sam na Fruškoj Gori sa pokojnim Vladom Kovačevićem Trefom. Bilo je to na Fruškoj Gori sa Fordom Eskortom Kosvort 4x4. Isprovocirali su ga, a on je bio izuzetno srčan. U trenutku kada smo već stekli pristojnu prednost, neki Stevanović iz Kragujevca ga je isprovocirao po sistemu „sad te stižem sigurno”. Ja sam njemu tada čitao radar bez greške, međutim, prevideo je jednu krivinu, prebrzo je ušao i udarili smo bočno, mojom desnom stranom vozila, u bukvu koja je u prečniku bila gotovo metar. Sreća je što smo pre toga bili na reliju u Požarevcu i videli smo da taj rol-bar diše i tada smo ga dotegli. Udarac je bio toliko jak da je rezervoar za gorivo završio gotovo 100 metara od automobila, a meni je spala kaciga sa glave. Inače, sa mnom, kao suvozačem, Vlada Tref je osvojio svoju jedinu titulu na reliju, iako moja omiljena disciplina njemu nije bila prioritet u trkačkoj karijeri.

Danas ovaj gorostasni Užičanin ima svoj biznis i bavi se iznajmljivanjem agregata i uređaja za potrebe filmske industrije. Oženjen je, ima sina i dvoje unučadi. Po prirodi posla dosta je aktivan, često provodi vreme na točkovima. Nije mu nikakav problem da nekoliko puta nedeljno skokne od rodnog Užica do Beograda, a dosta putuje i po zemljama u okruženju, kada posao to zahteva. Iako je u penziji odavno, kaže da ne bi mogao sebe zamisliti kako besposlen sedi i prodvodi dane bez ikakvih aktivnosti.