Donosimo malo poznatu priču o našem automobilskom asu

Od oca je ostanulo sinu, kaže naša stara narodna izreka. Mnogima od nas je poznata, a neki mogu da se pohvale kako su svoj život i svoju budućnost opredelili još od „malih nogu” gledajući svoje roditelje i, ugledajući se na njih, poželeli da budu kao i oni, da krenu očevim stopama.

Jedan od takvih dečaka bio je i naš proslavljeni automobilski as – Miodrag Đelmaš, naš proslavljeni automobilista. Ali, ovo nije priča o Miki… Ovo je njegovo kazivanje o starom Beograđaninu, Dragoljubu Dragiju Đelmašu, čoveku koji je takođe ostavio trag u srpskom i jugoslovenskom auto-moto sportu i društvu uopšte. Priča manje poznata, ali svakako ne manje zanimljiva. Ona upravo potvrđuje staru izreku sa početka ovog teksta.

Dragoljub Đelmaš za upravljačem motocikla „java“ od 125 ccm, u trci kod Opatije, gde je sedam godina držao rekord staze Preluka

– Za moje uspehe i opredeljenje da zavolim auto-sport i počnem da se ozbiljno bavim njime, isključivo mogu da zahvalim svom ocu Dragoljubu. On se bavio moto-trkama ubrzo po oslobođenju zemlje. Još 1948. godine vozio je motocikl. U to vreme nekako je uspeo da nabavi čuvenu „javu” od 125 kubika. Bio je to jedan od prvih motocikala koji je specijalno prepravljen kako bi se postiglo efikasnije hlađenje pogonskog agregata, priča za Auto Moto Reviju, Mika Đelmaš. Naš sagovornik otkriva podatak da je njegov otac na tom motociklu ručno napravio rezervoar od aluminijuma, u obliku bubrega, ne samo radi bolje aerodinamike, već prevashodno zato što je uvideo da će na taj način dobiti bolje hlađenje vazduhom, posebno druge glave dvocilindričnog motora.  

Ali, koliko god da je Dragi bio zainteresovan za automobile, motocikle i moto-trke, toliko je bio posvećen onome što bi se danas nazvalo društveni angažman. Pored ostalog, bio je jedan od inicijatora radne akcije 1949. godine, organizovane u cilju izgradnje moto-staze na Banjici, na mestu današnjeg terena FK „Rad”, osnivač i član uprave Auto-moto društva „Petar Drapšin” preko puta Zoološkog vrta gde je danas istoimena škola, funkcioner Auto-moto saveza Srbije, član Upravnog odbora AMD „Kosmaj”, nekada velikog servisa Zastavinih vozila i prodavca modela kragujevačke fabrike…

– Velika posvećenost mehanici, radne navike i znanje koje je stekao na ovim prostorima, odveli su ga i do Francuske, gde je gotovo dve godine radio na razvoju turbo-reaktivnih motora. Posebno sam ponosan na njegova priznanja, diplome i zahvalnice, kao i pohvalu Narodne tehnike Beograda za razvoj motorizacije, ali i mnoga druga odlikovanja, koje je dobijao za razne delatnosti. Sve to pomno čuvam. Među laureatima je i plaketa za osvojeno prvo mesto na prvenstvu Jugoslavije 1949. u klasi 1200 kubika, kaže Mika Đelmaš.

Jedan od projekata koji je ovekovečen na porodičnim fotografijama je i neobičan automobil na tri točka. To je bio unikat, a nastao je 1963. godine u dvorištu u Dalmatinskoj broj 5, gde je živela porodica Đelmaš.

{{related-post-1}}

– Otac je sam napravio šasiju i ugradio motor od „fijata 1100” uz pomoć kolege Miroslava iz Ostružnice, takođe zaposlenog u AMD „Kosmaj”. I za taj automobil se vezuje jedna interesantna priča. Naime, jednom prilikom gardisti su došli na naš kućni prag kako bi mu uručili odlikovanje – Orden zasluga za narod, koji, inače, nije želeo da primi u Narodnoj skupštini, jer je prezirao komuniste, smatrajući ih odgovornim za smrt, odnosno samoubistvo mog strica, a njegovog rođenog brata, koje se dogodilo u Takovskoj ulici. Nije prošlo dvadesetak dana od prve posete,  gardisti su opet banuli na naš kućni prag. Drugi put nisu doneli odlikovanje, već su počeli da se interesuju za taj neobični automobil na tri točka. Na njihovo pitanje „Šta radi ovaj auto ovde?”, moj otac je lakonski odgovorio da automobil ne radi ništa, već da on radi taj automobil. Nezvani gosti su mu odmah poručili da predsednik želi da stavi taj automobil u svoj muzej. Kažu, došli su da preuzmu automobil, ali je mom ocu sve to bilo pomalo sumnjivo. Nije pristao da im tek tako preda automobil, uz izgovor da mora prvo da ga završi. Upitao ih je koju boju predsednik najviše voli, a oni su mu odgovorili da Tito voli samo – crvenu boju, navodi detalje ove priče Miodrag Đelmaš i u nastavku razgovora otkriva kako je automobil umesto kod Tita, završio kod Rankovića.

– Drinka, rođena sestra Leke Rankovića, bila je naša komšinica, a moj ćale je oduvek više poštovao Rankovića. Za razliku od Tita, Ranković je preferirao belu boju i tako moj otac ofarba automobil u belo i pokloni ga Rankoviću! Nažalost, posle smrti Rankovića automobilu se izgubio trag, a pričalo se da je na kraju zapušten i zaboravljen završio na otpadu u Mislođinu, sa setom konstatuje naš sagovornik.  

{{related-post-3}}

Da je Dragoljub Đelmaš bio, malo je reći, majstor, i da je sa deset prstiju mogao svašta da napravi, svedoče fotografije o još nekim njegovim projektima. Jedan od takvih je i kamion nazvan „Avala”.

Protagonista rubrike ima velike zasluge za nastanak jednog od prvih gradskih kamiona, koji je kasnije služio za razvoženje gajbica sa hlebom po Beogradu

– Tada sam imao devet godina i sećam se da sam se svaki čas pentrao na šasiju tog kamiona u našem dvorištu. Dobio je ime po fabrici Avala, koja se nekada nalazila u Zemunu, na mestu gde su nikli prvi soliteri na Karađorđevom trgu. Kada ga je otac završio svi smo bili jako ponosni na njegovo delo. To je bilo u ono vreme jedan od prvih gradskih kamiona. Kasnije ga je Soko Štark fabrika koristila za prevoz gajbica sa hlebom, navodi Đelmaš.

Na kraju priče o Dragiju njegov sin nije propustio da istakne koliko mu je zahvalan što ga je na pravi način uputio u život. Kaže, zavetovao ga je da se bavi nekim zanatom, jer zanat je, govorio je njegov otac, budućnost. Takođe, celog života poštovao je njegovu molbu da ne vozi motocikle, jer su dvotočkaši posebno opasni. Prvenstveno zahvaljujući njemu, Mika je shvatio da se trudom i zalaganjem može postići mnogo.

– Njegovo učešće u organizaciji radne akcije na izgradnji moto-staze na Banjici me je insipirisalo da budem jedan od inicijatora izgradnje karting staze na Adi Huji. Punih sedam godina sam radio na tome. Sadio sam drvorede kanadske topole, dolazio noću u jedan ujutro da prskam... Inače, stazu je projektovao Dragan Bokčić Bokče, a kada je puštena u rad u jesen 2003. godine bila je to u Srbiji prva staza za karting trke licencirana od strane FIA. Zaista sam ponosan što sam, sledeći primer svog oca, i na taj način dao doprinos razvoju bezbednosti saobraćaja odnosno auto-sporta u Srbiji, jer karting je osnova za sticanje vozačkih veština, a pogotovo za bavljenje profesionalnim automobilizmom, zaključuje na kraju razgovora Miodrag Đelmaš.

{{related-post-2}}

Rekonstrukcija bolida

Svoje konstruktorsko znanje i veštinu Dragoljub Đelmaš potvrđuje i rekonstrukcijom „fijata 1100”, na kojem je Dragi radio zajedno sa kolegama i članovima AMD Kosmaj – Ivanom Duilovićem i Živojinom Veljkovićem. Interesantno je da su pažljivom selekcijom i upotrebom lakih materijala, te implementacijom cevaste šasije po uzoru na bolide sa trke oko Kalemegdana 1939. godine, uspeli da svedu masu šasije i kostura karoserije na samo 153 kilograma.

Mlađi sin

Miodrag Mika Đelmaš je rođen 1952. godine u Beogradu. Tri puta je osvajao nacionalni šampionat na kružnim trkama i ostvario je 31 pobedu u domaćem šampionatu, a šest puta je pobeđivao u trkama na međunarodnoj sceni. Peo se na podijum više od 90 puta… Vozio je „juga”, „pežo 205” Grupe A, „pežo 306 SP”, „pežo 406 ST”, „BMW M3” Grupe A…Ali, od ličnih trofeja mnogo su mu draži trofeji i priznanja pripisana klubovima koje je osnovao ili upravljao njima. Pod njegovim vođstvom ASK Cyclon je osvojio jedno drugo (1992) i jedno treće mesto (1993) u šampionatu. Soya power racing team je bio prvi 2004–2006, a trostruku uzastopnu klupsku titulu osvajao je i Đelmaš Sport 2008–2010.

Stariji sin

Ratislav Raša Đelmaš (1950–2021) bio je jedan od poznatijih bubnjara na ex yu rok sceni. Imao je samo 16 godina kada je sa vršnjacima iz školskog orkestra osnovao grupu „Anđeli”. Svirao je bubnjeve u „Siluetama”, „Pop mašini” i u dva navrata u „Ju grupi”, u kojoj je stekao i najveću slavu. Pored muzike kojoj je posvetio gotovo čitav svoj život, Raša je voleo trke automobila, posebno reli. Na prvom reliju koji je vozio Mika Đelmaš, suvozač mu je bio baš Raša. U trkačkim krugovima pamti se i prepričava Rašino učešće na jednom reliju, zajedno sa kolegom Oliverom Mandićem. Za taj nastup vezuje se i jedna anegdota. Naime, kada je Raša dao automobil svom bratu da ga ovaj isproba pre početka relija, Mika je nakon kraće probe savetovao kako je bolje da ne startuju, jer automobil mnogo lupa. Ispostavilo se da je u gepeku bila gajba sa pivom koju je Oliver Mandić „krišom” spakovao za poneti.

‍