Da li gluve osobe imaju pravo na vozačku dozvolu?

Život u gradu za veliku većinu postao je nezamisliv bez vožnje automobila. Sve su veće razdaljine koje prelazimo da bismo stigli do posla, odvezli decu u školu ili na neku vannastavnu aktivnost, otišli u posetu prijateljima. Zato svako od nas ima potrebu za četvorotočkašem, koji je mnogima postao i član domaćinstva. Iste te potrebe imaju i gluvi ljudi, jer i oni rade, imaju porodicu i žele da odu na letovanje. Obzirom na to da spadaju u kategoriju osoba sa invaliditetom, postavlja se pitanje pod kojim uslovima i da li uopšte mogu da dobiju vozačku dozvolu. Prema nekim procenama danas oko 2.000 gluvih osoba ima vozačku dozvolu B kategorije.

Gluvoća nije prepreka

U svakodnevnom životu gluve osobe se susreću sa brojnim nevidljivim barijerama što im otežava funkcionisanje i integraciju u društvenu zajednicu. Poslednjih godina dosta se promenilo na ovom planu, pa su čak doneti i neki propisi sa ciljem da im se olakša rad i svakodnevna komunikacija. Jedan od njih odnosi se i na sticanje vozačke dozvole.

– Propisi kažu da gluve osobe mogu da dobiju vozačku dozvolu. Kod tih osoba, kao i kod drugih vozača, značajan je vid, jer putem očiju vozač dobija preko 80 odsto informacija u saobraćaju. Zanimljivo je da je kod gluvih osoba vrlo razvijen periferni vid. Ako je osoba u dobrom psiho-fizičkom stanju, što se proverava na specijalističkom pregledu koji prolaze svi kandidati za vozače, onda ne postoji nikakva smetnja da i gluva osoba dobije vozačku dozvolu – kaže dr Danijela Ignjatović, specijalista medicine rada.

U Članu 6, stav 2, Pravilnika o zdravstvenim uslovima koje mora da ispuni kandidat za vozača jasno piše da se i potpuno gluve osobe smatraju sposobnim za vozače, pod uslovom da svoj nedostatak funkcionalno kompenzuju. Kod gluvih osoba to znači da vozač tokom vožnje mora da nosi slušni amplifikator (slušni uređaj), i to je podatak koji se unosi u lekarsko uverenje i u vozačku dozvolu.

Gluvi vozači moraju tokom vožnje imati slušni aparat, što se evidentira i u vozačkoj dozvoli

Ova odredba vrlo je kontradiktorna, kako kažu u Savezu gluvih i nagluvih Srbije. Naime, ako je osoba gluva od rođenja i ne postoji način da se to popravi, nošenje aparata je sasvim besmisleno, jer on ne pomaže. Ako je reč o osobama koje imaju kohlearni implant (specijalni uređaj koji se hirurški implantira) oni će ga svakako nositi jer im on pomaže i da čuju, ali i da razviju govor do određenog stepena, što im u svakom slučaju olakšava komunikaciju.

Na pregled sa dokumentacijom

Kada dolaze na lekarski pregled radi upisa u auto-školu ili radi produženja vozačke dozvole, gluve osobe sa sobom moraju poneti i određenu dokumentaciju lekara specijaliste.

– Kada gluvi vozač ili kandidat za vozača dolazi na pregled potrebno je da sa sobom ponese izveštaj o urađenoj audiometriji. To je poseban pregled na kome se određuje koliki je procenat oštećenja sluha na oba uva. Ako osoba to nema, ili je pregled urađen davno, komisija može tražiti da se uradi nov. Većina domova zdravlja, koji su ovlašćeni za preglede za vozače, imaju te kabinete, tako da je potrebno samo da kandidat to naglasi. Ako su ostali pregledi u okviru zadatih normi i ne postoje druga oboljenja, kandidat dobija potvrdu. Kada je osoba mlađa, rok važenja dozvole može biti i do deset godina, ali je obično period na koji se izdaje ili produžava dozvola kraći. Sve dok gluva osoba dobro vidi nema problema, napominje doktorka Danijela Ignjatović.

{{related-post-2}}

Problem sa obukom

Iako preko dve hiljade gluvih osoba vozi svakodnevno, njihov put do dobijanja dozvole nije bio lak ni jednostavan. Naime, prema našim istraživanjima tek na prste se mogu izbrojati auto-škole koje vrše obuku kandidata koji ne čuju. I to su uglavnom škole koje rade u većim gradovima, dok je u manjim mestima to još uvek misaona imenica. Razlog koji škole navode jeste vrlo prozaičan, a to je da im se ne isplati da angažuju prevodioca za znakovni jezik (što nešto ipak košta), jer nekad i po godinu ili dve prođe dok se ne pojavi gluvi kandidat za vozača. Mada, ako neko ima malo empatije nije teško poslati jednog instruktora na osnovni kurs srpskog znakovnog jezika (koji je inače zakonski ravnopravan kao i govor) koji se organizuje u organizacijama gluvih barem jednom godišnje.

U Savezu gluvih su imali ideju da se jednom godišnje organizuje nastava za gluve kandidate kada bi se njih pet, šest ili više skupilo u jednoj školi. Tada bi prevodiocu bilo lakše, a i troškovi njegovog angažovanja bi bili pojedinačno manji i prihvatljivi budućim vozačima. Ovo je problem samo kod praktične obuke i polaganja ispita, jer teorijsku nastavu gluvi prate kao i drugi kandidati putem kompjutera, jer ipak je reč o mlađim kandidatima koji su pismeni i školovani.

Za praćenje teorijske nastave gluvima ne treba prevodilac, ali je on neophodan za obuku i polaganje praktičnog dela ispita

Što se nas – drugih vozača tiče, i mi bismo mogli da imamo malo više strpljenja i razumevanja, a ne da odmah kada neko pogreši legnemo na sirenu. Možda je za volanom gluva osoba koja nas ne čuje, a i ako nas slabije čuje, to je može samo dodatno zbuniti.

RAMPA ZA PROFESIONALCE

Ono što je za sada nemoguće jeste to da gluva osoba dobije profesionalnu dozvolu. Naime, naši propisi (doneti pre više od deset godina) još ne prepoznaju mogućnost da neko ko ne čuje sme da vozi kamion, što nije slučaj u većini država Evrope. U mnogim zemljama se gluvim vozačima pomaže da budu profesionalci, pa se tako u kabine kamiona ugrađuju posebni svetlosni signali za upozorenja (ne upozorenja na nivo ulja ili neku drugu informaciju koju dobijamo putem bord kompjutera,) na primer, kada se vozi u rikverc ili kada je prepreka ispred vozila. Osim toga, tu su i kamere za parkiranje koje danas olakšavaju manevrisanje vozilom. Još samo da nadležni sve to shvate i prihvate iskustva onih koji su taj korak već učinili.