Od Titove pratnje do F1 licence

Srpski i jugoslovenski auto-moto sport tokom decenija, još od sredine prošlog stoleća, imao je mnogo uspešnih takmičara, vozača koji su gradili tradiciju ovog skupog i za vremena koja su iza nas, do danas, ekskluzivnog sporta. Početak je bio mukotrpan, bez mnogo sredstava i iskustva, ali sa mnogo želje i upornosti. Zasnovan na entuzijazmu pojedinaca, ljudi koji su se sticajem okolnosti i svojim afinitetima za motorizaciju i automobile našli u situaciji da načine prve korake za volanom na tadašnjim automobilima zaostalim posle ratnih razaranja ili zaplenjenim od neprijatelja. Malo je bilo tada pravih znalaca, ali među onima koji su se isticali, između ostalih, bili su Milivoje Božić, Mikica Vuković, Predrag Knežević...

Milivoje Božić je sa suvozačem Dobrivojem Verovićem pobedio u klasi na YU Reliju 1967

Jedan od prvih, Milivoje Božić, rođen u selu Kozjak kod Loznice 1923. godine, koji je najpre bio angažovan u našoj ambasadi u Atini kao vozač, da bi povratkom u Beograd nastavio da radi u Maršalatu. U specijalnoj auto-četi vozio je motocikl u pratnji predsednika Jugoslavije – Josipa Broza Tita. Sticajem okolnosti, uspeo je da spreči jednu saobraćajnu nezgodu, tako što je rizikujući svoj život, sačuvao vrhovnog komandanta. To mu je donelo „priznanje” u vidu dozvole da jedan ostavljen i zapušten automobil „BMW 328” popravi i osposobi za vožnju. Bilo je to 1953. godine, kada dobija odobrenje da se ovim automobilom takmiči na državnom prvenstvu Jugoslavije. Vozio je za AMD „Milan Žeželj” iz Rakovice četiri godine.

Prvu trku Milivoje Božić odvezao je 10. maja 1953. godine u Beogradu, na stazi oko Kalemegdana i završio kao četvrti na cilju. Glavni konkurenti u trci bili su mu Milivoje Mikica Vuković u „jaguaru XK 120” i Dušan Malarić u „poršeu 356 1100”, novijim i savremenijim automobilima, znatno konkurentnijim od Božićevog „BMW-a 328”. Mikica Vuković i Malarić biće mu glavni rivali i narednih godina. Sledeći takmičarski nastup bio je na stazi Preluka u Opatiji u junu, gde je u jakoj međunarodnoj konkurenciji osvojio treće mesto. Uspešan početak karijere nastavio je na trci u Sloveniji, na Ljubelju, osvajanjem drugog mesta, što mu je obezbedilo vicešampionsku titulu u debitantskoj sezoni.

Naredne godine na prvoj trci „Oko stadiona JNA” zauzeo je drugo mesto, a potom se okušao na međunarodnoj sceni, i to na čuvenom Akropolis reliju, sa suvozačem Stjepanom Šantavesom u „zastavi 110 TV”. U domaćem šampionatu peo se na pobedničko postolje nakon trka na Banjici, ocensko-terenske vožnje Sarajevo– Beograd, Nagrade Jadrana, Ljubelja i ocensko-terenske vožnje Niz Makedoniju.

Zanimljivo da se Božić nije ogledao samo u automobilskim trkama. U sezoni 1957. u trci na Banjici bio je za upravljačem motocikla „BMW 600”, a potom i u automobilu „BMW 328”. U Kragujevcu je vozio pomenuti BMW motocikl, kao i motocikl sa prikolicom, u kojem mu je balanser bio Petar Volčević. Te godine Božić je osvojio drugo mesto u Šampionatu Jugoslavije za motocikle sa prikolicom.

Ondašnji poznavaoci prilika tvrdili su da je Tito, zajedno sa inženjerom Žeželjem, gledao izveštaj Filmskih novosti sa jedne od trka u kojima je učestvovao Milivoje Božić. Tada se maršal zapitao zašto Božić nije prvi, na šta mu je Žeželj odgovorio da nema odgovarajući auto. Odlučeno je da mu se obezbedi konkurentan automobil sa kojim će nastupati na domaćim i međunarodnim takmičenjima. Za potrebe Plavog voza, nabavljene su tri dizel-hidraulične lokomotive poznate nemačke firme Krauss Maffei, dok je četvrta ostala neisporučena i neplaćena. Kažu da je upravo tim sredstvima finansirana nabavka automobila, u koju je bio uključen inženjer Mihailo Mika Borisavljević, profesor Mašinskog fakulteta u Beogradu. Legendarni stručnjak i poznavalac automobila, inače je bio prijatelj iz školskih dana sa studija u Nemačkoj Ferija Poršea, sina osnivača Poršea, Ferdinanda Poršea. Nije mnogo trebalo da u Beograd stigne novi „porše 1500 RS” (fabrička oznaka „550A spajder”), sa centralno postavljenim, vazduhom hlađenim četvorocilindričnim bokser motorom, sa četiri bregaste osovine, takozvanim Karera motorom od 1.498 cc,m sa dva dupla Solex karburatora i oko 135 konjskih snaga, težak svega oko 550 kilograma. Proizvodio se od 1953. do 1956. Proizvodnja njegovog naslednika „poršea 1500 RSK” (718) počela je sledeće godine, ali je zbog određenih narudžbina vraćena stara proizvodna linija kako bi se uradilo još 30 primeraka. Među tim naknadno proizvedenim automobilima bio je i Božićev. Proizveden 1958. sa brojem šasije 550A-0137, imao je cenu 30.000 DM. Mika Borisavljević je zahvaljujući vezama izdejstvovao popust od 5.000 DM, jer su sredstva preusmerena iz budžeta za Plavi voz iznosila 25.000 DM.

Tokom karijere, Milivoje Božić susretao se na stazama i sa legendama svetskog formata auto-sporta. Neke od najpoznatijih ličnosti iz tog društva su Džek Brebem, Hans Herman, Nino Vakarela, Lorenco Bandini, Joakima Boner, Gerhard Miter, Ludovik Skarfioti, Volfgang fon Trips...

Milivoje Božić je sa suvozačem Dobrivojem Verovićem pobedio u klasi na prvom YU Reliju 1967. godine

Nažalost, kada je Milivoje Božić došao do novog automobila, „poršea 1500 RS”, većina konkurenata je već prešla na savremeniji model sa oznakom „1500 RSK”. To je dovelo do toga da naš as ne bude u poziciji da se bori za najviše domete i pored nesumnjivog umeća. Učestvovao je na mnogim takmičenjima, vozio trke evropskog šampionata u austrijskom gradiću Gaisberegu, na aerodromu u Celtvegu, u Insbruku ... U legendarnoj Monci se pojavio 3. maja 1959. i zauzeo treće mesto u klasi uz hendikep da je imao samo jedan set pneumatika, pa je malo trenirao kako bi gume sačuvao za trku.

Uspešne vožnje bile su zapažene od strane fabričkog tima Poršea, pa je u znak poštovanja dobio poziv da o njihovom trošku servisira i pripemi automobil za sledeću sezonu. Zajedno sa profesorom Borisavljevićem, stavio je automobil na prikolicu i tako se obreo u Poršeu. Sa nešto bolje pripremljenim automobilom učestvovao je na trkama evropskog šampionata Trento–Bondone u Italiji, brdskoj trci Vircenpas–Insbruk, pa na Ljubelju, zatim i Celtvegu, ponovo u Austriji. U domaćem šampionatu iste godine osvojio je titulu prvaka Jugoslavije na brdskim trkama u klasi. Sledeće 1960. godine usledile su trke Evropskog brdskog šampionata Trento–Bondone, Iolon–Vilar, Celtveg, Insbruk na kojoj je pobedio u svojoj klasi.

U sezoni 1961, posle internacionalne trke u Beču, Božić je učestvovao u pet trka za Evropski brdski šampionat. Bile su to trke u Austriji Rosfels–Bergtesgaden, Trento–Bondone, zatim Frajburg–Šauninsland, Kloster–Davos i Gajsberg. Interesantno da je uoči zadnje trke izleteo na treningu i ozbiljno oštetio automobil, ali mu je austrijski vozač Scherg pozajmio šasiju, koju su dovezli iz Beča, a u toku noći mu je Mika Borisavljević ugradio motor sa Božićevog auta. Ovaj oštećeni automobil, „porsche 1500 RS”, prodat je u Italiji, za vrednost jednog malog automobila. Sada se nalazi u vlasništvu modne imperije Prada, a vrednost mu je astronomska.

Bilo kako bilo, Božić je te godine osvojio deseto mesto na Evropskom šampionatu u brdskim trkama, čime je ispunio uslov za učešće u najmanje pet narednih trka. Ipak, možda i najveće dostignuće i svojevrsno priznanje za sve do tada učinjeno, predstavljalo je dobijanje superlicence za takmičenje u Formuli 1.

Posle pauze od skoro pet godina, 1966. nastavio je sa takmičenjem u domaćem šampionatu sa „zastavom 850 DMBS”, tj. „fićom” sa pojačanim motorom.

Milivoje Božić je bio probni vozač fabrike automobila Zavodi „Crvena zastava”

Te godine pobedio je na Sutjeska reliju i osvojio drugo mesto u nacionalnom šampionatu Jugoslavije u reliju. Uz mlade asove Šverka, Gluhaka, Palikovića, Vučkovića, učestvuje i na četiri trke Letnje lige na beogradskom Ušću.

U sezonu 1973, Božić je ušao sa novim automobilom. Uoči prve trke u fabričkom krugu ZCZ, iz Kemptena stiže pripremljena „zastava 101 horman” Grupe 2, sa direktnim ubrizgavanjem i 160 KS. Ipak, pokazaće se da je to bio preambiciozan pokušaj Zastave, jer je model sa petoro vrata bio pretežak za „alfu romeo GTA 1300 junior”, koju su vozili Sead Alihodžić i Drago Regvart, ali i za NSU TT, sa kojim su nastupali Marjan Kulundžić, Ivan Rojtinić i Antun Vidmajer. Nešto kasnije, 1977. Milivoje Božić se ponovo vraća na stazu sa „zastavom 101”, klasa do 1.150 ccm grupa 1, učestvujući na trkama u Zagrebu, Sarajevu, Kragujevcu, Slavonskoj Požegi, Kraljevu...

Poslednju trku u dugogodišnjoj plodnoj i uspešnoj karijeri odvezao je 18. septembra 1977. zauzevši 6. mesto na kraju šampionata. Tada su mu glavni konkurenti već bile nove, mlade snage tog vremena, poput Pavla Komnenovića, Petra Dobrohotova, Andreja Vidića, Miodraga Lučića...

Milivoje Božić je preminuo 1991. u 68. godini u Beogradu, ostavivši iza sebe neizbrisiv trag, postavši za života legenda srpskog i jugoslovenskog auto-moto sporta.

DRAGULJ ZAROBLJEN U BOLEČU

Milivoje Božić je 1969. na carini kupio „porsche 356A Carrera 1500 GS” (1956), pokretan bokser motorom sa 4 cilindra zapremine 1.498 ccm, sa 2 bregaste osovine po glavi motora i 2 ventila po cilindru. Maksimalnih 100 KS je do zadnjih točkova stizalo preko četvorostepenog ručnog menjača. Radi se o prvom Porsche modelu koji je poneo naziv Carrera, naziv po čuvenom takmičenju Carrera Panamericana koje se održavalo u Meksiku. Proizvodio se od 1955. do 1959, a cene po kojima se sada prodaju ovakvi automobili su astronomske.

Kupljeni automobil je imao problema sa motorom, pa se Božić obratio starim poznanicima u kompaniji Porsche, pokušavajući to da reši. Očigledno da nije uspeo ništa da uradi pošto je Porsche dugo stajao kod Bratislava Brace Petkovića na placu u Boleču. Pred kraj života, Božić ga je prodao nepoznatom kupcu.

BMW 328

Automobil BMW sa oznakom „328” kupio je 1939. godine poznati vlasnik garaže Sport u Beogradu i vozač Lazar Radić. Bio je to model sa šest cilindara u redu sa brojem šasije i motora 85008, sa 80 konjskih snaga. Vozili su ga najpre Ivan Kužćnik od 1947, potom Alojz Grabovec 1951, da bi za njegov volan seo Milivoje Božić 1953. godine.