Vozio sam za svoju dušu

Vladan Dubljanin svrstava se u red naših najuspešnijih reli vozača. Ovaj skromni Užičanin pripadnik je stare garde majstora volana (rođen 1950), koji se u automobilski sport upustio izuzetno kasno. Na pragu četvrte decenije većina asova je završavala trkačku karijeru i zasnivala porodicu, ali ne i Dubljanin. Naš sagovornik je baš u tim godinama ušao u auto-sport.

– Trkanjem, odnosno relijem, počeo sam da se bavim izuzetno kasno, u svojoj 29. godini. A sve je krenulo tako što sam se spojio sa čuvenim Acom Daglasom iz Beograda, koji je radio kod mog drugara Pega Krstovića u Beogradu kao mehaničar. Bio je vrstan u pripremi automobila. I tako, malo po malo, auto-sport je u meni budio interesovanje, pa je u jednom trenutku došlo do toga da presečem – odlučio sam da se oprobam u zvaničnom takmičenju. Za početak kao suvozač, i to Bobanu Vitoroviću, koji je nažalost preminuo prošle godine – govori o svojim počecima Dubljanin.

Taj prvi korak načinio je u svojstvu suvozača, da bi naredne godine otpočeo odiseju kao vozač, i to u tandemu sa Slobom Gavrilovićem, koji ga je pratio na mestu suvozača od početka do kraja karijere. Kao i mnogih drugih asova sa ovih prostora, početak karijere obeležili su nastupi u „fići” (klasa do 785 ccm). Na jednom od prvih takmičenja, na Tara reliju, Dubljanin / Gavrilović završavaju kao sedmi, što je predstavljao veliki uspeh i ogroman podstrek za debitantsku posadu. Naš sagovornik otkriva interesantan podatak da je na njegovom prvom reliju učestvovalo čak 48 „fića”, njegov je imao startni broj 184, a nije bio poslednji... Inače, tih godina relijem su se najviše bavili slovenački i srpski vozači, s tim što su Slovenci imali bolje uslove, pre svega finansijske, pa su bili brojniji u jačim klasama. Sa druge strane, Srbi su dominirali u Nacionalnoj klasi.

Već u prvoj sezoni Dubljanin je na reliju „Bratstvo i jedinstvo” osvojio drugo mesto, a prvu pobedu upisao je na reliju „Titovo Užice”, koji se bodovao za Šampionat Srbije.

– Nije bilo lako na tim prvim nastupima. Nisam imao mentora koji bi me učio, već sam se šunjao okolo, krao trkačke „cake”, učio u hodu. U početku se nisam previše upuštao u pripremu automobila; oko motora mi je pomagao Aca Daglas, a za ostalo kako se snađem. Ipak, entuzijazam mi je davao vetar u leđa. Verovao sam u sebe i u to da će s vremenom sve doći na svoje mesto. Polako sam ulazio u „štos”, te sam iz godine u godinu napredovao u svakom smislu. Inače, uvek sam vozio iz čiste ljubavi, takmičio sam se za svoju dušu, nisam to činio zbog slave, novca, žena ili komšija – otkriva svoje pobude naš sagovornik.

Sledeće sezone vozilo se čak deset relija širom Jugoslavije, kao i četiri za šampionat Srbije. Dubljanin je krenuo dobro, najpre zauzima četvrto mesto na Tari, zatim preskače tri relija za šampionat Jugoslavije, da bi naredna dva završio na drugom (Bratstvo i jedinstvo) i četvrtom mestu (Zastava reli). Prvi naslov vicešampiona došao je 1980. godine. Tada je vladala žestoka konkurencija, pa za šampionsku titulu nisu bile dovoljne ni pobede na Tari, YU reliju, Ina Delta reliju. Te, kao i naredne godine, najuspešniji u klasi do 785 ccm bio je Vićentije Savić, iako je Dubljanin 1981. dva puta pobeđivao i tri puta bio drugi.

Dubljanin nije propustio da spomene brojne poteškoće iz tog vremena:

– Koliko puta mi se dešavalo da odem u Sloveniju i bukvalno mi osvojena nagrada obezbedi novac za povratak u Srbiju. Često smo išli bez para, odeš na dalek put, malo spavaš, jedeš iz konzervi tri dana, ali ništa od toga nas nije demotivisalo, jer smo radili ono što smo voleli.

Možda i zbog toga što je razmišljao na taj način, sreća mu se osmehnula sledeće sezone – osvojio je prvu šampionsku titulu. Te 1982. pobeđivao je na Saturnus reliju, ACO reliju, kada mu je specijalno za tu priliku suvozač bio Zlatko Brozović, a sa najboljim vremenom u klasi završio je još dva relija – INA Delta i YU reli. Sledeće sezone titulu je odbranio u klasi do 850 ccm, ali je 1984. morao da se zadovolji zvanjem vicešampiona. Poslednju titulu sa „fićom” uzima 1986. godine, a nakon diskvalifikacije 1987. pauzira dve godine.

„Ford eskort RS kosvort” je vozio za valjevski Atlas GM od 1995. do 1997. i sa ovim automobilom je dva puta bio vicešampion u klasi i jednom treći u generalnom plasmanu

– Mnogo lepih trenutaka me vezuje za „fiću”, ali mi je ipak najdraži automobil bio „suzuki”. Novog „svifta GTi” sam nabavio iz Slovenije. Bio je brz kao metak, imao je 100 i kusur „konja”, ali je bio izuzetno lagan i upravljiv. Sa „sviftom” sam se baš onako, što bi se reklo, srodio.

Promena automobila je sa sobom povukla prelazak u klasu do 1.300 ccm grupe N. U svojoj prvoj sezoni sa „suzukijem” Vladan je 1990. stigao do naslova vicešampiona, a identičan plasman je ostvario i naredne godine. Nije predugo morao da čeka na novu titulu u reliju. Ona je stigla 1992, kada je postao dvostruki šampion - u klasi i u generalnom plasmanu. Naslov šampiona je odbranio 1993. Te godine je postao prvak Jugoslavije u reliju u klasi, treći u generalnom plasmanu, ali i treći na brdskim stazama.

Nakon neuspešnog „izleta” 1994. sa „lančom deltom HF integrale”, sledeće sezone prelazi u „ford eskort RS kosvort” sa kojim nastupa u klasi preko 1.300 ccm grupe N. Ipak, pobede na Interspid reliju i Pan reliju nisu ga dovele do nove titule, jer je imao odustajanja na Tari i YU reliju, pa je sezonu završio kao drugi u klasi i treći u generalnom plasmanu, a 1996. bio je drugi u klasi i četvrti u generalnom.

Nakon tri sezone provedene za volanom „eskorta”, Dubljanin pri kraju karijere dobija fabrički „jugo 65” grupe A od Zastava sporta. Kragujevčani su tada imali dosta novca i veliku podršku fabrike, pa su ulagali dosta sredstava u reli sport. Mali N je vozio čuveni Vesko Prlainović, a Dejan Ilić Dženings i Dubljanin su nastupali u klasi do 1.400 ccm grupa A. Treći član te ekipe u grupi A bio je tada mladi i perspektivni Petar Matović, on nije vozio sve relije, ali je sakupljao iskustvo od prekaljenih asova, pogotovo Dubljanina, koji je sa tim automobilom osvojio još dve šampionske titule (1999. i 2000), a trkačku karijeru okončao je 2001.

Vladan danas uživa u penzionerskim danima i dosta vremena provodi na Tari, gde ima kuću, mada, kaže da to nisu klasični penzionerski dani, jer pomaže sinovima koji su nastavili porodičan posao sa mašinskom radionicom za obradu glava motora.

NOVI AUTO ZAMENIO STARIM

Prema sopstvenom priznanju, za razliku od relija i brdskih staza, Vladan nikada nije bio naklonjen kružnim trkama. Njegovi nastupi na „krugu” mogu se izbrojati na prste jedne ruke. I baš na jednom od tih nastupa, doživeo je veliki peh.

– Bilo je to na Beranovcu, gde sam se pojavio na poziv Dagmara Šustera, koji me je zamolio da popunim klasu. Na izlasku iz jedne krivine naleteo sam na prosuto ulje na stazi. Automobil mi se potpuno otkačio i počeo sam kontrolisano da klizam u kontri. Sigurno da bih bolje prošao da usput nisam zakačio stub, jer me je taj udarac prevrnuo na bok. Nisam stigao ni do boksa, a već sam se snašao da kupim drugi auto. Vladica Rabrenović mi je povoljno ustupio svoj „suzuki svift”, jeste da je to bio stariji tip modela, ali me je odlično služio i privatno i za trke.

VICEŠAMPION NA BRDU

Vladan Dubljanin je uspešno nastupao i na brdskim stazama. Pobeđivao je na kadinjači, Tari, avali...

Pored relija, vozio je i brdske trke, doduše u manjoj meri. Zapaženije rezultate ostvario je 1981, kada je pobedio na Kadinjači, osvojio je drugo mesto na Lovćenu i peto na Sljemenu, što mu je donelo pehar na kraju sezone za osvojeno treće mesto u šampionatu Jugoslavije na brdskim stazama. Uspeo je da dogura i do vicešampiona na brdskim stazama i to 1992. godine vozeći „suzuki svift”.

PRIJATELJSTVO JAČE OD RIVALITETA

U periodu od 1980. do 1985. Dubljanin je vodio žestoke borbe sa Vićentijem Savićem. Vića je osvajao titule 1980, 1981. i 1984. godine, a Vladan 1982. i 1983. O odnosu sa sugrađaninom kaže:

– Vića i ja smo ispisnici i školski drugari. Poznajemo se takoreći čitav život, a ljudi su nas svojevremeno pitali kako je moguće da se družimo kada smo ljuti neprijatelji za volanom, međutim, nikada nismo dopustili da veliki rivalitet na stazi naruši naše prijateljstvo.

SA RAKIJOM PO FORDA

Naš sagovornik otkriva i jednu anegdotu koja je nastala prilikom putešestvija do Italije, gde se zaputio po novi automobil, „ford eskort”, zajedno sa čuvenim Obrenom Tešićem, reli šampionom koji je tragično nastradao na YU reliju 1996. godine.

– Bila su to teška, ratna vremena, pa smo put Italije krenuli preko Crne Gore. Tamo su nam napravili problem, jer nismo imali zimsku opremu, ali smo se nekako provukli i nastavili dalje. Trajektom Bar – Bari smo prešli u Italiju. Od naših carinika smo morali da krijemo novce, a od italijanskih – rakiju. Sa sobom smo nosili veliku količinu alkohola, što ipak nije prošlo nezapaženo kod italijanskih carinika. Odao nas je Obren Tešić, koji je jednu pljosku stavio u vrata, a drugu do menjača. Kada je Italijan video počeo je da maše glavom – no alkohol, no alkohol. Srećom jedan od saputnika je pomalo govorio italijanski pa smo uspeli da se provučemo na priču da smo sanduk rakije poneli za prezentaciju. A zapravo smo išli u Goricu na sever, gde smo imali dogovorenu kupovinu „forda eskorta”. Taj posao smo uspešno obavili i nekako se vratili preko Slovenije i Mađarske.

U GOSTIMA KOD TIHOMIRA FILIPOVIĆA

– Posle jednog relija u Hrvatskoj, višestruki šampion Jugoslavije i jedan od najboljih hrvatskih vozača Tihomir Filipović nas je pozvao u goste kod njega kući. Sećam se da je živeo u stanu u potkrovlju u Zagrebu. Tada sam se prvi put u životu sreo sa video-rekorderom, za koji sam najpre mislio da je projektor. Pitam ja Tihomira – gde ti je platno, a on na to uz osmeh uključuje televizor i kaže: Vlado, sada ćeš da vidiš poslednje čudo tehnike. Bilo je to početkom osamdesetih godina, priseća se Dubljanin.

NAJVEĆI PROMAŠAJ

Nakon omiljenog mu „suzukija”, Dubljanin je u sezoni 1994. pokušao sa „lančom deltom HF integrale”.

– Imao sam žarku želju da probam i jedan, uslovno rečeno, pravi auto, odnosno automobil koji je bio na najvišem nivou po svetskim trkačkim standardima tog vremena. To mi je bio najveći promašaj u životu. Auto je bio vrhunski, izrazito snažan i lep, dok ide praktično leti, ali je stalno pravio probleme. Gotovo na svakom reliju bio sam prinuđen da odustanem zbog tehničkih problema i na kraju smo shvatili da takav automobil mi ne možemo valjano da pripremimo. To su jedino u fabrici mogli da nam obezbede, a da bismo to priuštili bili su potrebni ozbiljni novci.

POBEDNIČKI TANDEM

Slobodan Gavrilović je od početka pa do kraja bio suvozač Dubljaninu, sa izuzetkom Zlatka Brozovića i Božidara Vesnića koji su odmenili Slobu na par relija

– Sloba i ja smo radili zajedno u fabrici „Prvi Partizan”. U početku smo imali problema. Prve dve godine ja nisam verovao njemu, a ni on meni. Vremenom se između nas izgradilo poverenje, pa je posle sjajno sve funkcionisalo. Toliko, da se dešavalo da se prevrnemo, a on „mrtav- 'ladan” uz smeh nastavlja da mi čita „radar”.

PIĆE OD ZAGREPČANA

– Pre neku godinu odem na Divčibare da gledam reli. Sedeo sam sa društvom u jednom vagonu i prilaze dvojica momaka iz Zagreba i zovu na piće. Kažu, sećaju me se kao rekordera staze na Sljemenu. Jedno vreme sam tamo držao najbolje vreme, dok je na svim krivinama bila kocka. Kada se to promenilo, izmenilo se i računanje vremena.

Sljeme mi je baš ležalo i sa „suzukijem” sam tamo pravio fantastična vremena, mada je bilo i udesa na čuvenoj brdskoj stazi pored Zagreba, priseća se Dubljanin.