Za sekundu je živeo, u sekundi je otišao...

Bio je 29. septembar 2003. godine. Nebo nad kapelom beogradskog Centralnog groblja zaparao je lelek Martinovića, kojima je pripadao upokojeni šampion Mirko. Taj strašni lelek na trenutak je ućutkao čak i graktanje vrana i svraka, koje su polako nadjačavali jecaji i plač nekoliko hiljada okupljenih. Porodica, rodbina, kumovi, prijatelji, kolege automobilisti, navijači, znani i neznani... Svi su se okupili da odaju poslednju počast i da na večni počinak isprate Mirka Martinovića, tadašnjeg najvećeg talenta jugoslovenske i srpske reli scene, momka koji se svojim umećem i hrabrošću silovito uspinjao ka zvezdama. Na žalost svih, samo jedna jedina greška odnela ga je među neke druge zvezde – zvezde koje večno svetle nebesima...

MIRKO MARTINOVIĆ (4.6.1971–26.9.2003) Dve titule Šampiona države (Jugoslavije i SCG), dve titule vicešampiona države, dve pobede u generalnom plasmanu, 13 pobeda u klasi, pet puta drugi (jednom kao suvozač) i dva puta treći (jednom kao suvozač)

Čudna je stvar ta sudbina. Mirko je do večne kuće ispraćen polako; nepregledna kolona ljudi je ionako spori korak još više usporavala, želeći da makar još malo odlože taj strašni čin Mirkovog odlaska. Polako i usporeno. Baš onako kako Mirko nije voleo. Njemu je brzina bila sve – živeo je brzo, užurbano, pa je zato valjda svuda stizao, svakoga da pozdravi, ispoštuje, sa svakim makar reč ili dve da razmeni. Od starih, do onih najmlađih, na stazi i van nje. Zbog tog kućnog vaspitanja i manira, Mirko je mnogima bio omiljen, pa i direktnim rivalima sa staze koje je redovno pobeđivao. Nikada nikoga nije uvredio, kamoli ponizio, čak i kada je imao pregršt osnova i razloga za to.

Mirko Martinović je od malih nogu pokazivao interesovanje za mašine, a kako su godine prolazile, motori su polako postajali njegova strast. Od onih najmanjih, pa kasnije i do najvećih.

Sve moguće malere je pregurao sa tim Suzukijem: Čak i s ovakvim točkom Martinović je stigao do cilja YU relija

Njegova želja je bila neki od velikih „suzukija”, ali su ga otac Đura i majka Stana „prevarili”! U garažu nebodera, pokraj voždovačke crkve, stigao je „suzuki”. Doduše na četiri točka. Svift GTI. Mali, ali vihorni model bio je kao stvoren za trke. Zato je ubrzo Mirko „osvanuo” na kružnim trkama, gde su u to vreme sve sami velikani auto-sporta vodili žestoke borbe u klasi 1.300 N. Jedan od njih, pokojni Radmilo Bata Spasojević, bio je Mirkov uzor, a kasnije i mentor. S početka polako, a kasnije sve brže i više, Bata je „hranio” Mirka savetima, vozačkim trikovima i tehničkim detaljima. Visoki mršavko je sve to upijao i od starta pokazivao veliki talenat. Debitovao je na svom domaćem Ušću, tačno na svoj 24. rođendan. Ta trka, a i velika većina ostalih trka na kružnim stazama, završena je odustajanjem usled kvara. Nedostatak novca bio je proporcijalan neverovatnoj ljubavi prema trkama. Mirku su pomagali svi, pre svih otac i majka, porodica, prijatelji, neki manji sponzori, ali novca jednostavno nije bilo dovoljno. Tukao ga je glas da nema konstantnost, da ne završava uprkos strašnoj brzini, mnogi su sumnjali u njegovu slabu trkačku psihu, a tajna je bila samo u jednome – nedostatku novca.

Uporedo sa „krpljenjem ušiju” na kružnim trkama, Mirko se oprobao i na reliju, i to prvo u ulozi suvozača Borisa Šelembe, u jednom „VW golfu GTI”. Tako je buknula ljubav prema reliju, a Martinovićev talenat prepoznat je u tada moćnoj ekipi Balkan osiguranja. Voždovačko dete tada počinje karijeru reliste, mada zapravo nikada nije „raščistio s kružnim okršajima”, na koje je i dalje sporadično odlazio, kako je sam voleo da kaže „čisto da me drži tenzija, napetost, gužva i da refleksi ostanu u formi”. U automobilu pripremljenom za kružne trke ostvario je prvu pobedu na reliju, a onda još jednu, pa još jednu, pa... kvarovi! Opet ti prokleti kvarovi. Tadašnje automobilske novine, magazini i svi mediji bili su puni konstatacija kako „to visoko i mršavo voždovačko momče tera taj „krš” („suzuki svift”, op. aut.) kao matoro – sve brzo, precizno i na žilet, ali tehnička sprema i izdržljivost japanske mašine nisu na nivou”. I zaista, Mirko i tadašnji suvozač, Nenad Šuluburić, svašta su doživljavali u tom „sviftu GTI”. Kad sprava radi, eto ih na najvišem stepeniku pobedničkog podijuma, ali kada ne radi... Vozili su po 25 kilometara bez točka, goreli na Volujcu, hvatali ručicu menjača propalu kroz patos na Fruškoj gori, svega i svačega je tu bilo za kasnije anegdote, pa i smeh, kad nervoza mine.

Pun gas, čak i kad je motor vezan paljenom žicom, a trap "ražabljen". Stizanje na cilj i u raspadnutom stanju, bio je "specijalitet kuće Martinović" Kad nema problema i kvarova, onda je to prava milina gledati taj ples na stazi: Martinović u akciji

Pravi preokret u Mirkovoj karijeri dolazi prelaskom u beogradski Galax reli tim. Još jedan velikan našeg relija, Zvonimir Cvetković, mnogo je voleo tog visokog i mršavog majstora volana, a onda je jednog utorka, jednog od mnogih koji je bio rezervisan za druženja „galaksovaca” u čuvenom Kaleniću i gde je trebalo imati vrlo opravdan razlog za izostanak (zvocanje žena, rasprave s njima i slično, nikako nije bilo opravdanje!), pao dogovor o prelasku u redove tada moćne ekipe. Od velikog Boruta Tomića nasleđen je „reno klio vilijams”, kojim je čuveni Borut stigao do pete titule i prestižne Zlatne kacige. Mirkovoj sreći nikad kraja! Otarasio se i bukvalno raspalog „suzukija”, dobivši nov, novcati „vilijams”. Istina, sa već 100.000 pređenih kilometara u saobraćaju, pre nego što ga je ekipa preradila za Boruta Tomića i potom predala Mirku. Za apsolventa na katedri za opštu fiziku Prirodno-matematičkog fakulteta, ta sprava je bila nova! Toliko je Mirko bio skroman i zahvalan. Ni sa tim „novim” adutom uvodna sezona nije prošla bez problema. Poneki kvar, pucanje guma i podletanje pod kamion tokom treninga za Tara reli, na sreću bez posledica po Mirka i velikog suvozača i mentora mlađih naraštaja u desnom sedištu – Vojislava Pijevića, ostavili su Mirka „kratkih rukava” u borbi za prvu titulu. To dugo čekano i željeno priznanje stiglo je 2002. godine, mada je sezona počela očajno. I taj više ne tako „novi” automobil zahtevao je velika ulaganja, pa Martinović i novi suvozač, Igor Marković, nisu ni startovali uvodni Sajamski reli, zbog nedostatka poluosovine. Uporni i borbeni Martinović se ne predaje, a nagrada dolazi u vidu svih pobeda do kraja sezone i konačno osvojene prve titule šampiona, u neverovatno jakoj i brojnoj konkurenciji. Mirko se često nalazio i na podijumu u generalnom plasmanu, uspevši da u „novom kršu” dobija poznata imena reli sveta u mnogo jačim „micubiši lanserima” raznih evolucija, većih trkalica grupe A, ne zaostajavši puno čak ni za tadašnjim monstrumima „kit-kar” specifikacija. Mirkove partije zapazili su i glavni ljudi beogradskog „Interspid rejsing tima”. Znali su ga jako dobro godinama, što sa staze, gde im je pobeđivao vodeće posade kada god bi njegov „klio vilijams” uspeo da „dobaci” do cilja, što zbog činjenice da se direkcija cele holding kompanije i trkačkog tima nalazila u ulazu do zgrade u kojoj je Mirko živeo. Dogovor za 2003. je brzo postignut, stari „klio vilijams” je osvežen, nabavljene su nove gume, tu je i profesionalna prateća ekipa, sve na vrhunskom nivou, sve što Mirko nikada nije imao. U takvom okruženju rezultati su brzo počeli da stižu. Nizale su se pobede kao na traci, a Martinović je ubrzano sazrevao. Retkim „nevernim Tomama” je dokazao da izuzetno podnosi pritisak rivala i ulogu favorita, posvećivao je pažnju svakom detalju, svakom metru brzinca, o krivinama i da ne pričamo. Konačno ga je poslužila i sreća, a kruna sezone je pobeda u generalnom plasmanu na Balkan reliju! Čak je i posmatrač FIA, gospodin iz Švajcarske, bio šokiran činjenicom da je umorni „klio vilijams” grupe N pobedio daleko snažnije automobile kao što su jedan „lanser EVO VII” i „subaru impreca WRX”! Švajcarac je tražio proveru kompletnog automobila nakon relija, trkalica je rastavljena „u šrafove”, a stisak ruke i iskrena čestitka i dalje zbunjenog predstavnika FIA-e, nakon što je uvideo da je sve regularno, bili su možda i najveća satisfakcija za sve godine muka koje su ga pratile.

Šuškalo se tada da Interspid tim želi da Mirka lansira u elitu, da pokuša proboj u evropski vrh, i da je za njega spreman jedan „micubiši lanser” za 2004. godinu. Do kraja sezone ostao je samo 36. YU reli, a Mirko nikada nije bio u prilici da tako rasterećeno ide na neko takmičenje, s obzirom na to da je titula šampiona već obezbeđena i pre našeg najvećeg takmičenja. Sve je išlo po planu do poslednjeg brzinskog ispita dana, kada na Bukovima puca guma, ali Mirko ipak stiže do cilja prvog dana, uz veliki vremenski gubitak. Svestan da od nove pobede nema ništa, želeo je da na oproštaju od svog omiljenog automobila i klase, ostavi nekim novim klincima u amanet novi rekord. Kažu prisutni da je to kraj staze izgledalo nestvarno. Mirko je na pojedinim delovima i bukvalno leteo, kažu svedoci. Ipak, jedan splet krivina trapovi na njegovom „kliju vilijams” nisu izdržali. Negde na polovini njegovog omiljenog brzinca, Mirko Martinović izleće i udara u drvo. Medicinske ekipe su brzo reagovale, angažovan je i helikopter za prenos u Beograd, svi su dali maksimum da pomognu Mirku u toj najvažnijoj trci. Pet dana kasnije, u jutro 26. septembra, iz Urgentnog centra stigla je ona strašna, najružnija vest – Mirko se preselio u večnost, među legende...

Mada izuzetno mršav, sa svega 63 kilograma težine na 190 centimetara visine, Mirko je bio jak, izdržljiv. Povrede su bile takve da sva ona njegova upornost, volja za životom, usredsređenost, pa čak i pozitivna tvrdoglavost ponekad, nisu bili dovoljni da dobije najvažniji trku. Ostao je za večno pamćenje šeretski osmeh, sjaj u očima, hrabro srce i amanet drugovima i kolegama relistima da se i dalje živi za tu sekundu.

Prva velika pobeda za titulu u izuzetno jakoj konkurenciji. Mirko je na Yu reliju 2002. godine završio prvi u klasi, drugi u domaćoj konkurenciji, i čak deveti u generalnom plasmanu, među daleko jačim i skupljim "aždajama"

MIRKO I BATA

Malo je poznato da je Mirko Martinović karijeru u auto-sportu započeo kao sudija. Pune četiri godine radio je na raznim trkama, a tu je stekao prvog i jedinog idola – Radmila Batu Spasojevića. Ubrzo su postali nerazdvojni prijatelji, ali i rivali. Popularni Bata je uvek bio uz Mirka, ali nikada mu ništa nije prepuštao. U jednoj situaciji, kada je i sam Bata rekao da je vreme da učenik nadmaši učitelja, Mirko se ponadao da bi već na startu trke na Ušću mogao da savlada mentora i prijatelja, pogotovo što je imao bolju startnu poziciju. Međutim, Bata kreće ranije i do prve leve je ispred Mirka. Nakon trke nasmejani Martinović se žali da je Bata startovao ranije i da to nije u redu, ali je od mentora dobio jednostavan odgovor: „Miki, još imaš da učiš, lako si poverovao da je stvarno vreme da nadmašiš učitelja”. I tu lekciju je Mirko dobro, uz osmeh, zapamtio. Njih dvojica su bili zajedno i u avgustu 2002, kada su se zaputili da Bata pogleda neki splet krivina i zajedno reše situaciju na Kadinjači. Spasojević je dobio tokom vožnje srčani udar i preminuo, a Mirko i novinar SOS kanala, Branko Lukić, su bili lakše povređeni. Batin rani odlazak je Mirko teško nosio u sebi, sve dok se igrom sudbine ponovo nisu sreli tamo gore..

NE PUŠTAM!

Pored brzine, šala je bila Martinovićev zaštitni znak. Jednom prilikom, vozeći direktorku jednog od sektora tadašnje firme, koja je jako žurila na sastanak, Mirko je „muški poterao” serijski automobil. Direktorki je bilo neprijatno, strah je savladao ponos, pa je gospođa zamolila da jako uspori. Na to je Mirko odgovorio: „Gospođo, nikako ne smem da usporim! Pa pogledajte s čim ja vozim, pogledajte kako su mi tanke noge, ako jednom pustim gas nemam više snage da pritisnem papučicu ponovo”.

KOLEGA NOVINAR

Malo je poznato da je Mirko bio sudija, a još manje da se bavio i novinarstvom! Tokom tih sudijskih dana u auto-sportu i studiranja fizike, Martinović je radio i kao novinar – saradnik za sport u tada poznatom domaćem časopisu Auto.

REČ PRIJATELJA

Mirko je svojom ličnošću bukvalno privlačio ljude, za svakog je imao vremena, čak i kada mu nije baš do priče. Šale na sve strane, njegova duhovitost lečila je i najveću nervozu, znao je da „prospe foru” uvek u pravom trenutku i da reši mnoge stresne situacije. Svoja sećanja na Mirka izneli su relisti s kojima je Martinović bio najbliži prijatelj. Jedan od njih je Todor Stamenković:

„Ja se našeg dobrog druga Mirka ne setim samo u ovo vreme, na svoj rođendan, a i vikend kada se održava Yu (Srbija) rally, pa ni zbog toga što kroz „Mitrovac” prolazim mnogo često, setim ga se i u trenucima kad sam u Beogradu, skroz nevezano za datum ili mesto... Sećam se našeg druženja, njegove dobre duše, duhovitosti, i to one šmekerske, beogradske. Uvek vedar, nasmejan i spreman za šalu, ali i za savet – oko spremanja trkačkog automobila ili vožnje, svejedno. Voleo sam da idem sa njim na treninge zbog svih ovih osobina. Smeha nam nije falilo na tim putešestvijima! A šta više da kažem o njemu, vrhunskom vozaču, što svi mi ne znamo? Momak koji je bukvalno plesao sa automobilom, koji se igrao sa trkačkim automobilima, iako svi znamo da nije imao „vrhunsku spravu” i da svoj vozački „špic” nije doživeo. Nedostaje mi, a znam da nisam jedini. Naš drug Mirko. ”

Krum Dončev je petostruki pobednik YU i Srbija relija. Bugarski šampion i Mirko su od ranih početaka bili rivali i prijatelji na stazi, da bi kasnije i privatno postali nerazdvojni:

„Idemo u napad, pun gas”. To je bila rečenica koju smo nas dvojica delili od ranih početaka. Uspomena na Mirka će mi zauvek ostati u srcu, jer smo mi prvo bili prijatelji, pa tek onda takmičari na stazi. Njegova najznačajnija i najjača osobina je bila način komunikacije s ljudima, uvek s osmehom, toplinom i osećanjima! Mirko je bio pravi kompletan čovek, uvek spreman da se bori za pobedu, ne samo za sebe, već i za tim, kolege i svoju zemlju, koju je neizmerno voleo. Ponosan sam i čast mi je što ga nosim u srcu. Siguran sam da ćemo jednog dana ponovo tamo negde biti zajedno, a često me ova pesma podseti na njega.

https://youtu.be/jA2iQrsDoLE

Sa Srđanom Višnjićem Budom je često trenirao i družio se, a čuveni Čika Sale je pripremao motor tog „klija vilijams” temeljno i s puno pažnje, a u garaži kod majstor Rače i Rumenog sve puca od smeha kada se cela ekipa okupi:

„Najlepše trenutke u vožnji i na treninzima sam proveo sa Mirkom. Taj period je možda u materijalnom smislu bio vrlo skroman, ali zato prebogat druženjem i najlepšim iskustvima vezanim za trke. Smatram da sam uz njega shvatio suštinu 'trkanja'. Njegova teorija da se živi za sekundu ostavila je traga i posle njega se pojavilo dosta mladih i perspektivnih vozača koji su na pravi način prepoznali suštinu i postigli rezultate”.