Zašto se domaći trkački as u prvo vreme takmičio pod pseudonimom

Na spomen imena Boška Markovića, rođenog Beograđanina sa Neimara, mnogima je asocijacija odmah tjuniranje motora i dorada raznih trkačkih delova. Ipak, nesuđeni mašinski inženjer, o čemu će u tekstu biti posebno reči, poslednjih godina svog aktivnog bitisanja u auto-sportu proveo je kao konsultant, asistent ili pak glavni i odgovorni za pripremu mnogih trkačkih automobila. Ono što samo stariji ljubitelji beogradske trkačke scene pamte jesu i bravure Boška Markovića za volanom. Kako sam voli da kaže, vožnja nikada nije bila primarna želja, ali je sticajem okolnosti video i da je prilično vešt u „motanju volana”, pa se tako upustio i u trkačke vode:

– Ova „bolest”, jer ta ljubav prema automobilizmu zapravo i jeste vrsta bolesti, obuzela me je još kao klinca. Odrastao sam u onoj čuvenoj beogradskoj „Prokletoj avliji”, odakle su dolazili svi veliki šampioni ovog sporta, od Pavla Komnenovića, preko braće Janković, i mnogih drugih, da ne nabrajam sada sve, nekoga bih sigurno i zaboravio – priseća se dobrodržeći šampion, Neimarac koji seli „čal” na Čuburu, a kasnije živi na Dorćolu.

– Sećam se da je sve počelo učlanjenjem u karting klub kod čuvenog Bokčeta i još čuvenije braće Dragoj, ali je interesantno da karting nikada nisam vozio, osim internih treninga na tadašnjoj klupskoj stazi. Uvek me je interesovala priprema trkačkih spravica, a znanje oko pripreme delova i automobila kasnije sam „krao” očima od Save Jankovića, koji je bio vrlo pedantan i temeljan, još temeljniji od brata Srđana. Generalska deca, takvo vreme bilo, sve po PS (pravilo službe u vojci), delovi su se prali u kadi, šta više pričati!? – priseća se Marković.

– Jako sam srećan što sam odrastao u toj tzv. „Prokletoj avliji”, kako su zvali trkačko dvorište na potezu između Bulevara revolucije br. 24 i Lazarevićeve ulice. Od Komnenovića, preko braće Janković, Kujbuša, Krečka i ostalih velikih imena, tu su se sklapali motori i školjke za šampionske titule u rukama majstora. Ipak, na trkama sam debitovao na reliju, 1977. godine, kao suvozač oca Bogdana, u jednom „sitroenu GS”, mislim da su to bili reliji na Tari i potom legendarni YU reli. I tada smo se krili od majke, izmišljali smo da idemo na neko pecanje, šta već, i ne sećam se – kroz smeh priča Veloče Markoni.

– Na krugu sam debitovao 1979, naravno u „fići”, auto kao iz apoteke! Bilo je to naravno na Ušću, i tu završavam deveti. Već na narednoj trci, u Slavonskoj Požegi, dolazim do prvog podijuma, za treće mesto. Zanimljivo je da su na mene, kao brzog novajliju, uložili odmah protest, ali je motor bio ispravan. I onda dolazi taj čuveni Butmir u Sarajevu, ja treći na startu, sve vozačke ale oko mene, a ja na cilju drugi, iza velikog Tihomora Aćimića. Tu su svi oni pomenuti mentori konstatovali da „mali zna da vozi”, a poverenje sam uzvratio već na sledećoj trci, u Kragujevcu, kada sam ostvario i prvu pobedu. U stvari, na cilju je prvi bio ponovo Aćmić, ali je on kažnjen zbog preranog starta, pa sam ja pobedio. Te godine je bilo čak 10 trka u kalendaru, bilo je tu još nekoliko podijuma, ali i izletanja, pa sam sezonu završio četvrti – precizan je Marković.

– Naredne 1980. godine bio sam iskusniji, ali i mnogo lošije sreće. Bilo je tu nekoliko pol-pozicija, ali samo jedan podijum, uz silna odustajanja i izletanja, pa čak i jedna diskvalifikacija, zbog navodnog guranja sa Tihom Aćimićem. Sve u svemu, tek šesto mesto na kraju nije bilo ono što sam očekivao. I baš kada sam mislio da od trkanja 1981. godine nema ništa, pojavio se Gule (Ristić) sa već poznatom Zvezdanom. Sponzora nikada nisam imao, sve što sam zaradio za trke došlo je od osvojenih bodova za klub, pa su mi finansije uvek bile problem. Ta umorna Zvezdana bila je moja raketa, jer sam u prve četiri trke na svakoj pobedio! Pošto sam titulu obezbedio dve trke pre kraja, malo sam se posvetio i brdskim trkama. Uvek sam bio perfekcionista, prolazio sam stazu peške i sklanjao kamenje, tabao čak lopatom brdašca zemlje, sve kako bih našao najbržu putanju. Brdske staze su bile idealne za to, otišao sam na Jahorinu i Vodno, gde nikada pre nisam bio, i na obe trke sam završio treći. Onda je došao taj nesrećni Lovćen... Težak udes na treningu, što kažu „far u far” s jednom porodicom. Srećom nije bilo tu teže povređenih, ali su posle ti oštećeni izmislili neke stvari, čitava peripetija, da ne ulazim u detalje. Uglavnom, sve do 1986. godine sedeo sam u publici, jednostavno nije bilo para za trkanje i ozbiljnu pripremu. Te godine, sredinom sezone, čuveni Vladan Slavković je rešio da završi karijeru, pa sam ja preuzeo klupski „jugo 1.150 grupa A”. Vozio sam četiri brdske trke, dva puta sam završio četvrti, u Buzetu sam osmi, a na Kadinjači sam izleteo. Bilo je i trkanja na krugu, na tri staze sam na kvalifikacijama bivao 2, 3. i 4, ali sam samo jednu trku završio. Kasnije sam se pojavio na dve ili tri kružne trke,bez ozbiljnijih ambicija, više da me želja mine. Da ne zaboravim, igrom slučaja sam pomogao Miodragu Đelmašu da ostvari svoju prvu pobedu 1988. godine, ali o tome nekom drugom zgodom, završava Marković.

Svašta je tu bilo zanimljivo još da se ispriča, ali, kao i u slučajevima mnogih drugih sagovornika, i knjiga bi bila mala za sve događaje i dogodovštine. Jer brižljivo očuvani foto-albumi i sveske sa rezultatima i novinskim člancima kriju još mnogo neispričanih priča o Bošku Markoviću.

VELOČE MARKONI „PAO” ZBOG USPEHA

Boškov otac Bogdan, s kojim je i startovao karijeru na reliju, bio je upućen u afinitete svog sina, pa je tako znao i da će Bogdan startovati karijeru na kružnim trkama. Za razliku od tate, njegova majka Vuka nije podržavala ideju o trkanju, pa je Boletov mentor, Sava Janković, ubrzo osmislio adekvatan pseudonim – Boško odjednom postaje Veloče (što na italijanskom znači brzina) Markoni! Kako bi „kamuflaža” bila kompletna, mlađani Marković je jedan od retkih vozača koji je u to vreme nosio potkapu ispod kacige. Tek kasnije, kada je „razotkriven”, Marković je mogao da se odrekne i potkape. A kako je razotkriven?

– Vozila se trka na sarajevskom Butmiru, ja sam baš bio raspoložen tamo, jedna od mojih vožnji gde sam zapravo i shvatio da uopšte nisam spor koliko sam mislio. Van sebe sam bio od sreće zbog drugog mesta na kraju. Sutradan sam ipak otkriven, i to baš tamo gde ne treba, kod mame na poslu! Naime, majka Vuka je u ponedeljak došla na svoje radno mesto, a kolege su oduševljeno počele redom da joj čestitaju. Ona žena zbunjena, zbunjene i kolege, koje su joj na kraju objasnile da su o uspehu na Butmiru saznali iz tada kultne jugoslovenske nedeljne emisije „Sportski pregled”. Tako je Veloče Markoni otišao u večnost, a Boško Marković postao „normalan trkač”. Inače, mama nikada, ni posle toga, nije došla ni na jednu moju trku – uz osmeh se priseća Markoni.

ZVEZDANA I KUM GULE

U istoriji domaćeg auto-sporta ne postoji čuveniji automobil od legendarne Zvezdane. Taj poznati „fikus” osvojio je nebrojeno mnogo pobeda, ali i simpatija publike

– Taj „fića” je negde 1972. ili '73. bio u rukama Pavla Komnenovića, koji te godine postaje vicešampion u klasi 785 kubika. Naredne godine u njega seda još jedan veliki as, Vladimir Dragosavac, a na kraju sezone titula je njegova. Pošto je to bio klupski automobil ASK Crvena zvezda, naredne godine pripada Draganu Kreči. On je vozio neko vreme, a tamo negde pred kraj 1978. godine, pošto je Krečko „krovirao” automobil, uzima ga još jedan poznati trkač i moj veliki prijatelj, Dragutin Ristić, svima poznatiji kao Gule. On je zapravo i nazvao Zvezdana, jer je karoserija bila puna gita posle raznih slupavanja. Kada god bi se negde otvorila nova pukotina od gita, genijalni Gule je lepio po jednu zvezdu kao „flekicu”. Ubrzo je bilo više zvezdica nego farbe na automobilu, pa je tako nastala Zvezdana. Čak i tako islužena i „ranjena” poslužila je odlično i te 1981. godine, kada sam ubedljivo osvojio titulu dve trke pre kraja sezone. Ispostaviće se da smo i Zvezdana i ja tada završili karijere, mada sam se ja 1986. godine na kratko ponovo aktivirao, ali ništa ozbiljno – priseća se Marković.

STRAH OD CRVENOG

Svakakva sujeverja i navike postoje kod sportista, ali Marković je imao jednu specifičnu stvar – njegovi automobili nikako nisu smeli da budu crvene boje! Da stvar bude gora, njegov klub je uglavnom tokom karijere bio Crvena zvezda, ali je Marković uvek vozio bele automobile. Samo pred kraj trkanja na stazi, 1988. godine, nije bilo vremena da se skinu crvene štrafte sa dobijenog „juga grupa A”. Zbog toga, ili nečeg drugog, tek Marković je oba puta odustao.

DRUŽENJE IZNAD SVEGA

Većina starih velikana apostrofira druženje kao najlepše trenutke trkačke karijere, a tu se ne razlikuje ni Marković:

– Od one pomenute „Proklete avlije”, preko mnogih trka i događaja, sve je počinjalo od druženja. Svako je svakome pomagao. Jedne godine Vitomir Susi Cvetić, tada jedan od glavnih konkurenata, radio je sa Guletom na mom automobilu ne bi li ga osposobili za trku više nego ja. Mnogo se Susi više nervirao kako će to „ispasti” na kraju od mene. Na jednom reliju, klinac sam bio, pred start brzinca moj „fića” odjednom neće da upali. Vidi to Ica Matošević, seti se gde može biti problem. Valjda je neka masa bila problem, uzme čuveni Ica Žilet da to sređuje. Lagano, opušteno, namesti on to i ode da startuje brzinca, i to samo 10 sekundi pre isteka njegovog minuta, rizikujući vremensku penalizaciju. Jedan od najboljih prijatelja mi je i Zagrepčanin, Branko Dobranić, poznat u našim krugovima kao Ladica. Kakve su to noći po Zagrebu bile... Pa se onda to reprizira u Beogradu. Sa Ladicom i tom zagrebačkom ekipom se družim i danas, nije to stajalo ni u ono ludo vreme raspada. Eto, takva su to prijateljstva, za ceo život! – pomalo setno zaključuje Marković.

TEHNIKA KAO PRVA LJUBAV

Ljubav prema mašinstvu je logično nalagala da Boško Marković upiše Mašinski fakultet, iako je poticao iz porodice i familije koja je imala 44 farmaceuta! Da, dobro ste pročitali, 44 farmaceuta. Boško se odlučio za mašinstvo, ali fakultet nikada nije završio, što zbog opčinjenosti trkama, što zbog nerazumevanja s profesorima:

– Nije bitno, neke gluposti su me ljutile na fakultetu, duga priča – bez imalo kajanja zbog nezavršenih studija priseća se Marković. Tehnika je meni bila u krvi, zato sam i prihvatio poziv tadašnjeg Odbora za sport AMSS da preuzmem ulogu predsednika Tehničke komisije. Čini mi se da je to bilo najteže vreme za rad, u periodu od 1994. do 1996. godine, znaš i sam koji su klubovi i ljudi bili tu, izazovna vremena jako. Bez obzira na sve, radio sam kako mi savest nalaže, ispravno i po pravilniku, nije bilo popusta ni za koga. Na kraju sam tu funkciju i napustio zbog nekih ljudi koji su želeli da mi nametnu mišljenje. To nikada nije moglo, pa sam otišao čiste savesti. Kasnije sam sa prijateljima radio na pripremi motora za „pežo 106” i „sitroen ksaru”, oba za reli, tu sam isprobavao silne moje zamisli i rešenja, na sreću po vozače tih automobila, ta rešenja su se pokazala efikasnim, zaključuje naš sagovornik.

MAŠINOVOĐA NAJBOLJI TRKAČ!

Boško Marković je bio deo jedinstvenog projekta „Škole sportske vožnje”, koji je leta 1994. pokrenuo tadašnji ugledni automobilski časopis „Auto”.

– To je bila odlična zamisao, okupljen je veliki broj asova koji su prenosili znanje početnicima na autodromu Beranovac. Osim moje malenkosti, bili su tu veliki Vićentije Savić, potom Vladimir Dragosavac, Ljuba Milenković i Dragan Banić. Za tu priliku su bila spremna tri „juga 55” u Zastavinom sportskom odeljenju, sve je ličilo na škole po ugledu na one u Evropi. Tečajevi su održavani vikendom, najpre teorijski deo, a potom i konkretna praksa na stazi, četiri poligona po 15 minuta za svakog polaznika. U sećanju mi je ostao jedan Nišlija, inače mašinovođa po profesiji, koji je jednostavno bio perfektan. Kao po šinama je išao taj mašinovođa – uz osmeh govori Marković.

‍