Zvezda letnje lige

Marjan Kulundžić nesumnjivo spada u legende srpskog i jugoslovenskog auto-sporta. Rođen 1941. godine, trkama je počeo da se bavi u svojoj 22. godini, u vreme kada je ovaj sport u Jugoslaviji bio tek u povoju. Tadašnji mediji tek sporadično su pratili zbivanja na „stazama” u državi, kojih takoreći, bar onih pravih, nije ni bilo. Taj momak sa beogradskog asfalta, sa razoružavajućim osmehom i dugom kosom, odmah je nagovestio da su mu planovi ozbiljni i ambiciozni.

Trke Letnje lige sedamdesetih godina pratilo je veliko interesovanje, a na Ušću je znalo da se okupi i 70.000 gledalaca

A svoju trkačku priču počinje na - Lambreti, italijanskom motociklu od samo 150 kubika, sličnom tada popularnim italijanskim vespama. - Počeo sam tako što sam prvu trku 1963. vozio oko Sajma sa Lambretom 150, počinje razgovor za Auto Moto reviju Marjan Kulundžić. Brana Bunjević, tadašnji funkcioner Saveza, nije dozvoljavao vozačima da greju motore pošto mnogo „larmaju”, a ja nisam imao taj problem, jer sam znao da ne sme da se skida auspuh kod dvotaktnog motora, jer onda preliva i gubi snagu. Skinuo sam samo filter i nisam hteo da ga friziram, jer ne bi dugo trajao.

Već tada je Marjan koristio male tajne velikih majstora, a njegovo umeće iz domena mehanike mu je nebrojeno mnogo puta omogućilo da vrhunski pripremi svoje „oružje” za trke, a uvek je bio otvoren i raspoložen da pomogne kolegama da učine isto. Sa tom Lambretom je po pravilu dobijao trke na kočenju, jer je imala snažne disk kočnice. Ipak, četiri godine kasnije prešao je na automobile. - U tome mi je dosta pomogao brat Tomaž, poznatiji kao Kepa, koji je kao džez muzičar pratio Radmilu Karaklajić i Dragana Stojnića na turnejama po Rusiji, i koji je uplatio „fiću” kod Zastave za 800 rubalja. Sa tim autom sam radio obuku, ali i odlazio u Fijatov servis kod Dragana Manojlovića, gde sam se kalio, priseća se Kulundžić.

Ford Escort Cosworth nije izdržao napore na trci 4 sata monce, pa su štrok i kulundžić morali da odustanu u trenutku dok su se nalazili na čelnoj poziciji u svojoj diviziji

Voleo je i vozio relije, brdske i kružne trke, a proslavio se 1971. godine trijumfom na Letnjoj ligi na beogradskom Ušću. Sledeće godine je postao i šampion Jugoslavije na brdskim trkama sa žutim NSU TT, koji je kupio od Johana Abta, čuvenog nemačkog tjunera. - Mogao sam i više, ali nisam bio ,,povezan”, to jest, nisam imao sponzore. Ipak, dobijao sam i satisfakcije, što mi je predstavljalo veliku podršku, pa je tako čuveni inženjer Pavle Lukačev, tada veliki autoritet u ovom sportu i direktor prvog YU relija, u jednoj radijskoj emisiji povodom relija, rekao da je zažalio što su morali da me degradiraju, na tom takmičenju, jer sam bio ,,privatnik”, a forsirali su druge vozače koji su bili sponzorisani. Na kraju sam u plasmanu zvanično bio deseti, iako sam imao najbolje vreme.

O rivalstvu sa hrvatskim kolegama, koje mu je donelo popularnost i zbog čega je postao miljenik ovdašnjih fanova, postoje mnoge zanimljive priče. Marjan se priseća početka 70-tih godina i osnivanja ASK ,,Crvena zvezda”. Ovaj automobilski sportski klub osnovan je 17. januara 1971. u hotelu Jugoslavija. Pored njega, članovi Zvezde postali su i Bogdan Damjanović, Zlatko Franković i Branislav Bole Bošković. Dve godine kasnije priključio im se i Pavle Komnenović. - U to vreme su vozači iz Hrvatske bili dominanantni, a mi smo osnovali automobilski sportski klub ,,Crvena Zvezda” kako bi Srbija poslala odgovor auto-klubovima Dinamu, Železničaru i Zagrebu, koje je Hrvatska pomagala. Posebno nas je žuljalo što su bili uspešniji u Letnjoj ligi, na beogradskom Ušću. Prvu Letnju ligu 1969. godine osvojio je Goran Štrok sa BMW Alpinom 2002, drugi je bio Jovica Paliković sa Poršeom 911 L. Sledeće godine je pobedio Jovica u Renou 8 Gordini i tada smo rekli da nešto mora da se promeni, objašnjava Kulundžić.

NA STAZI SA LAUDOM

Na jednom od najpoznatijih autodroma na svetu, čuvenoj Monci, 1973. godine je nastupio zajedno sa Goranom Štrokom u Fordu Escort Cosworth. Inače, na ovoj poznatoj trci izdržljivosti, te godine trijumfovao je Niki Lauda, koji je vozio u 2. diviziji, a učestvovali su i drugi asovi svetskog formata, poput Džodija Šektera i Hansa Joakima Štuka. Od jugoslovenskih vozača te godine nastupili su i Drago Regvart i Goran Lang sa Alfom Romeo GTAm i uspeli su da završe trku. - Goran me je i nagovorio da vozimo 4 sata Monce. Imali smo dogovor da povedemo po mehaničara i da ja dođem u Zagreb sa svojim autom i da vučem njegov trkački auto –Escort Cosworth od 260 KS. Sve u svemu, skromno da odemo tamo, pa šta uradimo. Dobio sam od Jove Desnice, tadašnjeg direktora Crvenog signala, neki skroman budžet, tek da pokrijem putne troškove. Kada sam stigao u Zagreb saznao sam da Goranov mehaničar iz Engleske nije ni došao. Ja, šta ću, sa svojim mehaničarom Mišom uradim ceo servis, ali je trebalo i da mu promenim opruge ventila. Taj Cosworth inače ima duple federe i posle svake trke mora da se skida bregasta osovina, jer ako ona ostane, pritisnute opruge mogu da se ,,zamore’’ i da puknu zbog napona. I nama na treningu, kao za inat, puknu neki ventili. U boksu smo uspeli da promenimo većinu, ali ne sve. Prvih sat i po vozi Goran, drugih sat i po vozim ja i vidim da na 8.000 obrtaja motor počinje da brlja. Prilikom zamene upozorio sam Gorana da ne prelazi 8.000, jer će klip stići ventil. Imali smo odličan tempo, i dan danas čujem spikera kako viče: ,,Primo pozicione Strok e Kulundžić…’’ Vidim Gorana kako dolazi iz parabolike, a iza njega dim iz auspuha. Goran je zaista bio vrhunski vozač, ali nikada se nije previše ,,upuštao’’ u mehaniku.

Marjan je izašao sa predlogom da se obezbedi budžet od 12 hiljada maraka, kako bi kupio auto, motor i menjač od ABT-a. - Kada smo stigli u Kempten, mesto na oko 150 km južno od Minhena, na putu prema Bodenskom jezeru, sačekao nas je automobil, ali – u delovima! Sve je bilo rasklopljeno i morao sam na licu mesta da sklapam ceo auto, odnosno motor i menjač sa karoserijom. Kad su to videli Nemci, odmah su mi ponudili da za 4.000 maraka mesečno ostanem da radim u njihovom timu. Ipak, ja sam već tada bio zaposlen kao kontrolor letenja ovde i nije mi padalo na pamet da ostanem u Nemačkoj.

U Beogradu je u to vreme vladalo veliko interesovanje za trke Letnje lige. Upravo na Ušću Kulundžić je osvojio srca Beograđana, njih skoro 70.000! Svojom hrabrom i neustrašivom vožnjom i umešnošću u malom NSU TT, ostavljao je za sobom skoro sve protivnike, a dueli koje je vodio sa jednim od najvećih automobilista sa ovih prostora, Jovicom Palikovićem i danas se prepričavaju.

- Prvu trku sam završio drugi, Jovica je bio prvi. U drugoj i trećoj trci pobeđujem, a Jovica je bio drugi. U poslednjoj, četvrtoj trci, obojica smo morali da odustanemo zbog kvarova. Na kraju je bilo 2:1 za ASK Crvenu Zvezdu, a na Ušću – ludnica!

Tih godina, pored Marjana i Jovice, duele na stazama vodili su i mnogi drugi šampioni, legende jugoslovenskog auto-sporta, poput Gorana Štroka, Seada Alihodžića, Đanija Šverka, Mladena Gluhaka i drugih. Uz rivalstvo, bilo je i mnogo zanimljivih trenutaka, a našem sagovorniku je posebno ostala u sećanju anegdota sa jedne brdske trke u Novom mestu. - Bio je to tipičan slovenački ambijent – brdo i šuma, a dok jesenja kiša rominja Slovenci se okupljaju oko kazana, jedu kobasice i pomalo daju po žestokim pićima. Meni došlo da se pokupim i vratim kući. Međutim, Goran Štrok me nagovori da pred trku i mi popijemo po dupli rum. I na toj trci Štrok je završio prvi, Lang drugi, a ja treći. Tada sam dobio pehar od slovenačke Auto-revije i za prvo mesto u klasi, sa osmehom se priseća Kulundžić.

Osim NSU-a TT, Marjan je vozio i grupu N sa Fijatom 128 i bio je drugi u šampionatu na kružnim trkama. Bila je raspisana klasa 1 do 1.125 „kubika’’, namenjena Zastavinim „kečevima’’. Međutim, Mladen Gluhak i Marjan Kulundžić su se pojavili sa Fijatovim kupeom koji je bio lakši, imao je menjač sa pet brzina i bio je brži. Gluhak i Kulundžić su bili toliko dominantni da je već sledeće godine ta klasa bila zatvorena.

Stari automobilski vuk kao interesantnu dogodovštinu izdvaja i jednu trku na stazi u Slavonskoj Požegi, zbog svega što joj je prethodilo.

- Dan pre trke smo kod Pavla Komnenovića sklapali njegovog Abarta do kasno u noć. Paja sutradan nije mogao da se probudi na vreme i zbog toga zakasni na trku. Ja sam se pojavio umesto njega i startovao sam poslednji pošto nisam ni bio na kvalifikacijama. Uspeo sam gotovo sve da prestignem i probijem se do Dagmara Šustera, koji je bio treći.

Trkačka karijera Marjana Kulundžića nije trajala naročito dugo i možda nije bila toliko berićetna kao što je slučaj sa nekim drugim asovima sa ovih prostora. Ali, njegova umešnost na polju mehanike, šampionska titula osvojena pre gotovo pola veka, uz nekoliko vicešampionskih naslova, svakako ga svrstavaju u legende našeg auto-sporta. Na sve to, ostao je povezan sa trkama na posredan način još dugo vremena, jer je njegov sin Andrej devedesetih godina nastavio porodičnu tradiciju.

RELI KROZ CELU EVROPU

Sa čuvenim Branimirom Perićem, poznatijim kao Džo, Kulundžić je učestvovao u jednoj velikoj avanturi – reliju Tour de Europe, koji se vozio kroz 15 zemalja

- Išle su dve posade iz Jugoslavije. Polazak je bio iz Frankfurta kod fabrike Fulda, odatle smo kroz Nemačku vozili do Francuske, pa dalje do Monaka, gde je bila prva kontrola. Džo Perić je bio vozač, a ja suvozač. Sve smo vozili sa krampon gumama, van auto-puta, gotovo sve po makadamu. Zatim smo prošli kroz Italiju, a onda nastavili kroz Jugoslaviju. Išli smo preko Istre i Jadranskom obalom iza magistrale po makadamima sve do Makedonije. Sledeća država bila je Grčka, gde smo vozili do Halkidikija. Tu nas je dočekao predstavnik Grčke za Fijat, koji nam je u ćebetu doneo sve delove za servis auta. Put nas je dalje vodio prema Turskoj, do Istanbula i tu smo u hotelu Interkontinental imali prvo spavanje u krevetu. Do tada smo noćili u automobilu. Zapravo, menjali smo se za upravljačem Džo i ja- dok jedan vozi, drugi spava. Od Istanbula smo nazad išli za Bugarsku, pa iz Bugarske obalom Crnog mora do Rumunije, pa smo bili u Bukureštu, prešli u Mađarsku, a zatim smo provezli i Češku i došli do Poljske. U Gdanjsku smose ukrcali na brod i preko Severnog mora prešli u Helsinki. More je bilo uzburkano, vetar 6 bofora, svi su povraćali... Iz Helsinkija smo produžili za Stokholm, pa za Malme i Kopenhagen, a iz Danske smo nastavili za Holandiju i vratili se u Nemačku.

SVETSKI PRVAK FORMULE 1 U BEOGRADU

Kao menadžer Zepter tima u Porše Superkupu, Marjan Kulundžić je uspeo da dovede u Srbiju vozače Formule 1, koji su tada nastupali u Zepter Arrows F1 timu. Tako su u sklopu promotivnih aktivnosti kompanije Zepter 1997. godine, Beograđani upoznali dva asa svetskog formata- Dejmona Hila, koji je prethodne godine postao svetski prvak u Formuli 1, kao i njegovog klupskog kolegu Pedra Deniza.

Inače, Marjan je imao presudan uticaj da Filip Cepter započne sa promocijom svog biznisa u auto-sportu, gde je do današnjeg dana ostao prisutan na pojedinim trkama Formule 1.