Jedan je Make

Zoran Stevanović, popularni Make, rođen je 31. januara 1956. godine u Kragujevcu. Deo detinjstva je proveo u Ohridu, da bi se posle nekoliko godina vratio u rodni grad. Kao i mnogi drugi trkački asovi tog vremena, njegov ulazak u auto-sport je poguralo to što je bio blisko povezan sa tehnikom i majstorskim zanatom.

– Kao zaposleni u Zastavinoj prodavnici auto-delova negovao sam kontakte sa vozačima koji su dolazili u radnju kako bi nabavljali delove za svoje trkačke automobile. To je bila moja prva, posredna veza sa svetom auto-trka. Ekipa kragujevačkih automobilista je tada bila velika i uspešna, uživala je veliku popularnost. Meni je samo bilo na umu da polako, ali sigurno steknem njihovo poverenje i da vremenom počnem da učestvujem u pripremi njihovih automobila pred nastupe. Jedan od prvih koji su me „uvukli” u to društvo bio je Vojkan Petrović, koji je ubrzo posle toga prestao da se takmiči, otkriva Stevanović na početku razgovora.  

Kao i većina asova iz naše zemlje, Make je trkačku karijeru započeo sa „fićom“ u Nacionalnoj klasi. Debitovao je na reliju, a u narednim sezonama najviše je nastupao na kružnim stazama

Make je kao takmičar debitovao na 13. YU reliju. Bilo je to daleke 1979. godine, a za tu priliku vozio je „fiću” kojeg je dobio od majke. Iako nije uspeo da završi ovaj reli, entuzijazam ga nije napuštao, a prevagnula je želja da se uzdigne na nivo poznatih kragujevačkih vozača iz tog vremena, kakvi su bili Jožef Šikoši, Radiša Žurka, Slavko Mirković...

Posle dve godine od neslavnog završetka relija, 1981. debituje na kružnim stazama, a zanat počinje da peče sa „zastavom 750 S”, popularnim „fićom”, u klasi do 785 ccm.

– Taj prelazak iz sedamdesetih u osamdesete i kasnije, čitava osma decenija prošlog veka, pa sve do početka rata i uvođenja sankcija, može se okarakterisati kao zlatno doba jugoslovenskog automobilskog sporta. Bila je velika konkurencija, vodile su se žestoke borbe i publika je to umela da ceni, pa je kraj staza redovno prisustvovao ogroman broj gledalaca, priseća se Make i dodaje da je voleo da vozi i krug i brdo, kao i reli, uz opasku da je najkonzistentniji bio u šampionatu na kružnim stazama. Nakon promenljivih rezultata u debitantskoj sezoni na kružnim stazama, Make u sledećoj počinje da ređa zapaženije nastupe.

{{related-post-3}}

Treće mesto na Letnjoj ligi na beogradskom Ušću i drugo mesto na Grobniku nagovestili su da u njemu ima šlifa za visoke domete. Te 1982. godine Stevanović osvaja peto mesto na kraju šampionata, u Nacionalnoj klasi sa „zastavom 750 S”, a isti rezultat je ostvario i sledeće godine u jačem „fići” od 850 „kubika”. Bila je to uvertira za najuspešniju sezonu, onu u kojoj je prigrabio titulu šampiona Jugoslavije, ispred Vitomira Cvetića i Slavka Miljkovića. U sezoni 1984, pobedama u Kraljevu, Slavonskoj Požegi, kao i visokim plasmanima na Batajnici i Kragujevcu, Make se okitio svojim prvim šampionskim peharom, ali ne i jedinim.

Naravno i sledeće godine cilj je bio odbraniti titulu i ponovo prigrabiti šampionski pehar. U tome nije uspeo, ali je po sopstvenim rečima bio zadovoljan i osvojenim drugim mestom, te titulom vicešampiona u klasi do 850 „kubika” na kraju Šampionata Jugoslavije na kružnim stazama. Ipak, za jednom šampionskom titulom, koja mu je izmakla u poslednjoj trci, Make posebno žali.

– Sećam se dobro šampionata 1988. godine. Prethodne sezone sam iz Nacionalne klase prešao u tzv. hibrid, vozio sam „jugo 55” u klasi do 1300 ccm Grupa A. Trka u Kragujevcu je zatvarala šampionat. Da bi postao šampion, trebalo je da pobedim, ali i da Dragan Banić ne osvoji dovoljan broj bodova. Beogradska ekipa, predvođena Vladom Kovačevićem i Čedomirom Brkićem nikako nije želela da titula ode u Kragujevac – upozoravao me je tada Franjo Kunčer, koji je inače na toj trci izleteo u bicikle na prvoj „S” krivini posle starta. Ja sam uspeo da pobedim, u poštenoj borbi bez problema i incidenata, ali je Banić završio na poziciji koja mu je omogućila da postane šampion, i to sa samo jednim bodom prednosti, priča Stevanović.

Ipak, sreća mu se osmehnula sledeće sezone kada je sa „jugom” osvojio drugu šampionsku titulu na kružnim stazama. Bio je najbrži na Ušću, Grobniku, na domaćem terenu u Kragujevcu, a stizao je do podijuma između ostalog u Slavonskoj Požegi (drugo mesto) i na Mišeluku (treće mesto).

Da i te kako može da bude brz na brdskim stazama Make je dokazivao iz sezone u sezonu, mada je bio fokusiran uglavnom na „krug”. Tim pre je njegov uspeh iz 1993. godine vredniji pažnje, a reč je o osvajanju treće šampionske titule – ovoga puta, trijumfovao je sa „jugom 65” u Reli šampionatu Jugoslavije. Prelaskom iz ASK Zastava u Reno Kep, Make iz „juga” seda u „reno klio vilijams”. Već na prvom treningu imao je najbolje vreme u klasi do 2.000 ccm grupa N.

– Sa „kliom vilijams” sam se osećao sigurno i imao sam samopouzdanje da ga teram do samih granica. Taj „klio” mi je baš legao i vozio sam ga „na žilet”, što bi se reklo. Na nekoliko relija sam dovodio do ludila Vladu Kovačevića, kojeg je smirivao Vićentije Savić, naš proslavljeni as koji mu je bio suvozač u „ford eskortu RS kosvort”. Išlo mi je zaista dobro i u reliju, ali nije uvek bilo dovoljno sredstava da bismo bili angažovani u punom obimu i bili konkurentni na svakom događaju.

Nakon osvojenog trećeg mesta u klasi, ali i u generalnom plasmanu u Reli šampionatu Jugoslavije, naredne 1996. godine Make je prešao u „BMW M3” i klasu do 2.500 kubika Grupa N.

{{related-post-2}}

– BMW M3 je označio moj povratak staroj ljubavi – zadnjoj vuči. Iako sam veći deo karijere vozio automobile sa pogonom napred, ta prva ljubav zaborava nema. Sa „fićom” i zadnjom vučom sam napravio prve vozačke korake i tom receptu sam se vratio sa BMW-om. Sa ove distance, mogu da kažem da je lepše i uzbudljivije voziti automobil sa pogonom na zadnje točkove, zaključuje Make.

Pežo 106 vozio je u sezoni 1999, koju je završio na trećem mestu u klasi 1300 N

Nakon jedne sezone u „pežou 106“, Make je odlučio da se jedno vreme odmori od trka. Staroj ljubavi se vraća 2005. godine i ponovo seda za volan „juga“. Učestvovao je u klasi do 1.150 „kubika“ Grupa A od 2005. do 2008. godine, a od trkanja se definitivno oprostio u svom rodnom gradu 2010.

Naš sagovornik je poznat i po još jednom, možda i najvrednijem kvalitetu – visokom sportskom moralu. O njemu i kolege imaju samo reči hvale i pamte ga kao vrsnog vozača, uzornog takmičara i velikog drugara o kojem nikada lošu reč nisu čuli.

U BOKSU SLOMIO NOGU

Na trci u Kragujevcu Stevanović je 1994. doživeo seriju pehova. A sve je krenulo kako je samo mogao poželeti. Startovao je prvi i ubedljivo držao čelnu poziciju, povećavajući razliku u odnosu na pratioce – Miku Đelmaša i Miluna Vesnića. A onda je došlo do pucanja gume i odustajanja. Tu nije bio kraj malerima, jer je posle trke Vlada Sokić pravio rođendansku zabavu u boksu i u opštem metežu pokojni Peca Dobrohotov mu je prikolicom slomio nogu. Tada je kao vodeći u šampionatu bio prinuđen da pauzira i sezona je bila izgubljena.

DRUŽENJE

– Druženje je bilo lepša strana ovog posla. Svake večeri pred brdsku ili kružnu trku smo se okupljali mi vozači iz raznih ekipa, i to su trenuci koji su mi ostali u najlepšem sećanju. Bilo je velikog rivaliteta na stazi, ali i velikih prijateljstava van nje, priseća se Stevanović.

O KARTINGU

– Moj unuk od 19 godina bavi se kartingom i uspešno nastupa u kup takmičenju „rentala” u Jagodini. Često pobeđuje u poslednjih nekoliko sezona, pa polako već razmišljamo o budućnosti. Imamo u planu da nabavimo trkački automobil i da sledeći korak bude trkanje u Šampionatu Srbije. Lično, smatram da je karting najbolja polazna osnova i odskočna daska za ozbiljnije bavljenje automobilskim sportom, jer usađuje veštine od malih nogu.