Vek kraljice trka

Istorija automobilskih trka proteže se više od jednog veka. Kroz gotovo čitavo prošlo stoleće, ali i prve dve decenije ovog, na mnogim poznatim, ali i manje znanim stazama širom sveta ispisuje se istorija auto-sporta, ali za gotovo sve koji su se našli za upravljačem trkačkog automobila – učešće na trci „24 časa Le Mana” predstavlja san. Sledeće godine, velika trka slavi sto godina, a za taj čitav vek mnogo toga se dogodilo na čuvenoj „Le Sart” stazi na Le Manu. Toliko, da je najveća trka izdržljivosti u svetu, veliki ispit za ljude i mašine, postala ujedno i najprestižnija automobilska trka ikada. Uz šampionat Formule 1, svakako je na listi želja za svakog evropskog vozača, ali i magnet za mnoge asove sa drugih kontinenata. Tokom godina, na njoj su se rađali heroji, dešavali čudni preokreti i tragedije, ali uvek je privlačila ambiciozne ekipe da na njoj okušaju sreću i pokažu kvalitet.

U prvoj deceniji održavanja trke posade u Bentlijevim automobilima odnele su čak pet pobeda od čega su četiri bile uzastopne

Postoji samo nekoliko očaravajućih mesta na svetu kada su ljubitelji automobilizma u pitanju. Monca, Monte Karlo, Indijanapolis, Nirburgring, Spa... Subjektivna osećanja svakako će svakom istinskom zaljubljeniku u trke automobila (i motocikala) izmamiti objašnjenje zašto bi još neka staza trebalo da se nađe na listi veličanstvenih, ali jedna, možda najveća od svih, bez sumnje će se naći na listi – Le Man sa svojom 24-časovnom trkom.

Tradicionalno početkom juna (uz povremene izmene zbog vanrednih okolnosti), trka se održala i ove godine, uz obeležavanje velikog jubileja. Naime, u 2022. godini voženo je 90. izdanje ispita brzine, spretnosti i izdržljivosti, pre svega zato što zbog nekih istorijskih okolnosti, tačnije ekonomske krize 1936, a potom i Drugog svetskog rata (pauza od 1940. do 1948), „24 časa Le Mana” nije održana.

{{related-post-3}}

Na trci je, kao i prethodne četiri godine, pobedila posada Tojote, čime se ova japanska fabrika upisala u istoriju uz neke druge velike proizvođače koji su obeležili prethodne decenije uzbudljivog takmičenja na stazi „Le Sart”. Ali, upravo čelnici Tojote i njihovog sportskog odeljenja mogu da svedoče koliko je teško pobediti na ovoj trci, iako nekome ko nije dovoljno upućen u trke izdržljivosti niz od pet trijumfa može delovati kao ostvarenje koje je bilo veoma lako dostižno.

Ali, uprkos ponekad dominantnom automobilu, godine pokušaja, neverovatnih razočarenja i poraza koji su stizali kao scenarija iz holivudskih filmova, stavljali su japansku kompaniju na iskušenje i njihovu inženjersku, organizacionu i, na kraju krajeva, finansijsku istrajnost, ali to je nešto što je godinama unazad pratilo i druge velike proizvođače koji su želeli da dokažu svoju veličinu pobedom na Le Manu. Ferari, Ford, Porše, Pežo, Audi, Tojota... Samo su neka od velikih imena svetskih brendova koji su u jednom trenutku svoje istorije bili posvećeni cilju da pobede na čuvenom ispitu kako bi svet uverili u kvalitet svojih automobila. Osim ostvarenja marketinškog plana, sasvim je sigurno, pobeda je ipak značila i mnogo više, a za neke je uspeh na ovoj trci bio ravan podvigu i značio je mnogo više od pukih brojki na papiru.

U poteri za „triplom krunom”

Dakle, ove godine održan je 90. start, a sledeće će biti proslavljena 100-godišnjica od kako je čitava automobilska industrija počela da raste zajedno sa trkom u kojoj se od učesnika traži da budu hrabri, vešti, snažni, a posebno uporni i izdržljivi. U tačno 16 časova, 26. maja 1923. godine, označen je start nečega što će izrasti u najveću trku izdržljivosti u svetu i postati deo sna svakog automobiliste koji želi da ostvari „triplu krunu” – da pobedi na „24 časa Le Mana”, osvoji Veliku nagradu Italije u Monci i bude najbrži na „500 milja Indijanapolisa” – na ovom mestu trebalo bi spomenuti prvog i za sad jedinog vozača kojem je to pošlo za rukom, pošto je to za nekog merilo veličine i uspešnosti – Britanac Greem Hil, dvostruki svetski šampion u Formuli 1, pobedio je na sve tri velike trke, a uz njega još samo 18 vozača je za sve ove decenije uspevalo da se takmiči na sva tri događaja – od aktivnih, samo su Huan Pablo Montoja i Fernando Alonso uspeli da zabeleže uspehe na dva od tri događaja. Španac je bio veoma blizu da u svom prvom nastupu 2017. pobedi na „500 milja Indijanapolisa” i kompletira „triplu krunu”, a Kolumbijcu nedostaje pobeda na „24 časa Le Mana” i trenutno su njegove aktivnosti usmerene ka tome...

Na prvoj trci učestvovale su 33 dvočlane posade, a vremenom se došlo do toga da na Le Manu nastupaju ekipe sa po tri, ponekad čak i četiri člana. Bilo je slučajeva da su vozači pokušavali da sami voze 24 časa, a najpoznatiji as koji je to pokušao bio je Pjer Leve, koji je, nažalost, u istoriji automobilizma za mnoge poznatiji kao nastradali vozač u tragediji 1955, kada je posle udesa u kojem je ovaj francuski automobilista učestvovao, poginulo i 83 gledaoca.

Na trkama od pre jednog veka, vozači su nastupali u automobilima čije su marke uglavnom danas poznate samo pasioniranim stručnjacima kao što su: „ekscelzior”, „lorejn-ditrih”, „brazije”, „berlije”, „rolan-pilen” i „čenard i voker”. Među njima je bilo „bugatija” i „bentlija”, jedinih „preživelih” marki do današnjih dana, čiji su uspesi na legendarnoj trci umnogome doprineli današnjoj reputaciji.

Prva trka vožena je po izuzetno lošem vremenu, koje kao da je najavilo sva previranja i turbulencije tokom deset decenija, ali, kao što su gotovo svi automobili „preživeli” prvo iskušenje (samo tri odustajanja), tako je i velika trka bila jača od mnogih nedaća – ratova, generalnih štrajkova, naftnih kriza, katastrofa kao što je pomenuta najteža automobilska nesreća u istoriji 1955. godine...

{{related-post-1}}

Najuspešniji vozači u istoriji

Trenutno, samo 23 vozača su uspela da zabeleže više od dve pobede na „24 časa Le Mana”, a Tom Kristensen je najuspešniji među njima. Luiđi Čineti je 1949. godine ušao u istoriju kao najstariji pobednik na trci (47 godina, 11 meseci i devet dana), dok je najmlađi Aleksander Vurc koji je 1996. godine prilikom pobede imao 22 godine, četiri meseca i jedan dan.

Tehnička laboratorija

Osim što je tokom godina postala hram automobilskog sporta, zbog čega je bila i inspiracija za jedan od najlepših filmova o automobilizmu sa Stivom Mekvinom, trka na Le Manu ima i veliku ulogu u razvoju tehnike i bezbednosti.

Na njoj su prvi put predstavljana inovativna rešenja, od kojih je njih 15 promenilo istoriju automobilske industrije, a tu spadaju pogon na prednjim točkovima, disk kočnice, radijalne gume, LED osvetljenje...

Veliki zaljubljenik u auto-moto sport – Stiv Mekvin, imao je glavnu ulogu u kultnom filmu o trci 24 časa Le Mana, za čije snimanje su korišćeni kadrovi sa trke vožene juna 1970. godine

Nekadašnji „Muzan” pravac, dugačak 3,7 kilometara, bio je ogroman izazov za sve učesnike, pa je postao jedan od razloga za razvoj aerodinamike u automobilskom sportu. Devedesetih godina prošlog veka, zbog mera bezbednosti je presečen sa dve šikane (posle odluke FIA da nijedna trkačka staza na svetu ne može da sadrži pravac duži od dva kilometra), ali je ostalo zabeleženo da je u originalnom profilu pružao mogućnost razvijanja maksimalne brzine od preko 400 kilometara na čas (prototip „WM P88-Pežo” 1988. godine 405 km/h).

Na stazi „Le Sart” prvi put su isprobavane različite asfaltne podloge, znaci i odbojnici koji su uvedeni posle tragedije 1955. godine – spektakularnih udesa ima i danas, ali su upravo sigurnosne mere razvijane tokom godina dovele do toga da su najteže posledice svedene na najmanju moguću meru.

Najuspešnije ekipe

Porše je u dva navrata blistao na Le Manu, a najupečatljivija je era sedamdesetih i početak osamdesetih godina. Kasnije, sa pojavom hibridnih automobila, Porše je sa tri uzastopne pobede (2015, 2016. i 2017) prekinuo dominaciju Audija sa 13 pobeda za 15 godina.

Ipak, trebalo bi naznačiti da je tokom 90 izdanja čuvene trke, uz pomenutih 83 posetioca iz katastrofalnog udesa 1955. godine, koji je promenio svet automobilskog trkanja, još 22 vozača izgubilo živote na samoj trci ili na pripremama i treninzima. Poslednji tragični incident desio se 2013. godine u početnoj fazi trke, kad je Danac Alan Simonsen poginuo kad je izgubio kontrolu nad „aston martinom” u krivini „tetre ruž” i svom silinom udario u ogradu koja nije obavila svoju funkciju s obzirom na to da se od siline udara naslonila na drvo iza, zbog čega nije apsorbovana sila prilikom udarca.

Posle ove tragedije modifikovan je delimično ovaj sektor izlaska sa stalne staze na „Muzan”, pravac koji je deo javnog puta, a upravo ova kombinacija staze i puta je još jedan izazov za sve učesnike koji su, posebno u prvim godinama, čak prvih nekoliko decenija, imali ozbiljan izazov pripreme automobila koji su, osim što su morali da budu izdržljivi kad su u pitanju performanse, morali i da izdrže višesatnu vožnju na podlozi različitog kvaliteta. Situacija se komplikovala sa lošim vremenom, a poslednjih godina često se dešavalo da, pogotovo noću, dođe do pogoršanja vremenskih prilika i kiše koja je često bila mora za većinu vozača.

{{related-post-2}}

Niko kao Danac

Za većinu, ali ne i za Toma Kristensena, još jednog Danaca u ovoj priči koji se, međutim, pamti po izvanrednom ostvarenju, a to je pobeda na čak devet 24-časovnih trka na Le Manu!

Tom Kristensen – najuspešniji vozač u istoriji trke „24 časa Le Mana“

Većinu je ostvario kao vozač Audija, koji kao ekipa ima ukupno 13 trijumfa, ali ovaj ogroman uspeh ih ne svrstava na prvu poziciju na „večitoj listi” s obzirom na to da titulu legendarnog proizvođača automobila, kad je ova trka u pitanju, čuva Porše – od 1970. godine posade u automobilima nemačkog brenda prvi su prošli ciljem čak 19 puta! Od 1981. do 1987. godine Porše je zabeležio sedam uzastopnih pobeda i to je broj kojeg, u ovom trenutku, upravo Tojota, aktuelni pobednik na pet poslednjih trka, može da dostigne i prestigne. Japanski proizvođač upisao se u istoriju kao poslednji pobednik u eri prototipova LMP1 kategorije, ali i kao prvi i trenutno jedini uspešni brend u novoj eri hiperautomobila, koji se na stazi nalaze od prošle godine. Pandemija virusa korona i možda još poneka kriza na globalnom nivou su pomalo usporili ulazak još nekih brendova u novu najkvalitetniju kategoriju u Svetskom šampionatu trka izdržljivosti u kojem je jedna od trka upravo stogodišnja dama iz Le Mana, ali najave su više nego obećavajuće, pa ljubitelji automobilizma, a posebno trka izdržljivosti sa nestrpljenjem očekuju da se najave konačno obistine, pa da se uz Tojotine i Glikenhausove hiperautomobile na „gridu” pojave još neka velika imena iz istorije ove trke, poput Ferarija, Pežoa i Kadilaka, a kasnije i ostalih... Svi oni će biti razlog da od sledeće godine, kad se bude obeležavalo 100 godina od prve trke na Le Manu, na stotine hiljada posetilaca pohrli na čuvenu stazu, bez obzira na vremenske (ne)prilike i listu učesnika.

Pravilo „Garaže 56”

Pojava novih kategorija na Le Manu uvek je donosila uzbuđenje zbog neizvesnih trka koje predstoje, ali organizatori su uvek vodili računa da daju priliku i onima koji se u određenom trenutku ne uklapaju u postojeće klase, a imaju želju da se pojave na trci sa nekim inovativnim rešenjima koje mogu da isprobaju u praksi. Tako je nastalo „pravilo Garaže 56”, garaže u kojoj se pojavljuje jedan automobil u posebnoj kategoriji, koja ne obuhvata ni jednu takmičarsku klasu na stazi (od 2012. ograničen je broj od 55 automobila u četiri klase koji mogu da se pojave na trci). Zahvaljujući ovom pravilu, tokom godina su se videli brojni interesantni automobili koji na drugi način ne bi imali priliku da se pojave na trci, a i za sledeću godinu najavljeno je nešto slično, kao prava poslastica za sve ljubitelje automobilizma. Najavljeno je, naime, da će se 2023. u garaži sa brojem 56 pojaviti ekipa „hendrik motorsport”, koja će za trku da pripremi automobil najnovije generacije iz NASKAR šampionata, kako bi dali svoj doprinos u proslavi 100 godina Le Mana. Automobili iz NASKAR šampionata pojavljivali su se u Francuskoj na trkama sedamdesetih godina prošlog veka u dva navrata i, uprkos dobrim performansama, nisu uspevali da završe trku zbog tehničkih problema.

Hiperbudućnost na Le Manu

Uz Tojotu i Glikenhaus, malu američku fabriku koja se od prošle godine pojavljuje na Le Manu sa svojim hiperautomobilom, očekuje se da se od sledeće godine više proizvođača uključi u takmičenje u novonastaloj najjačoj kategoriji. Gašenjem LMP1 kategorije prototipova, ostavljen je prelazni period do 2023. godine, kada će se predstaviti kategorije LMH i LMDh (kategorija omogućava nastup automobila u američkom šampionatu izdržljivosti), koje će činiti jednu veliku klasu za, svi se nadaju, ponovo uzbudljive i neizvesne trke sa više konkurenata za pobedu. Očekuje se da će proizvođači imati više slobode u dizajnu, zbog čega bi trebalo očekivati i stilom različite automobile na gridu, poput Pežoovog koncepta 9X8 bez zadnjeg stabilizatora. Zanimljivo ime je Kadilak, koji je predstavio svoj GTP Hiperkar projekat, a ništa manje uzbudljiva nije ni najava Red Bulovog hiperautomobila RB17, koji sa cenom od 5 miliona funti obećava da ćemo u budućnosti dobiti i trkačku verziju. Konkretan je bio Porše sa predstavljanjem prototipa 963, koji će sa dva primerka ispunjavati LMDh kategorizaciju. Priči se pridružio i BMW sa svojim konceptom M Hibrid V8 za nastup na trkama u SAD (za sada), dok su se sa tizerima pridružili i Ferari i Akura (Honda). Svi navedeni spominju veću posvećenost trkama u SAD, ali pojavljivanje na obeležavanju 100 godina trke na Le Manu ipak zvuči prilično primamljivo za nastup, ukoliko automobili budu spremni...

Da podsetimo, prema trenutnim regulativama, u LMH klasi za Svetski šampionat izdržljivosti mogu da se nađu automobili sa četvorotaktnim benzinskim motorima bez ograničenja u dizajnu, sa maksimalnom snagom od 670 KS i snagu električnog sistema od 200 kW. Dužina automobila ne sme da pređe 5.000 milimetara, a širina je ograničena na 2.000 mm. Minimalna masa vozila je ograničena na 1.030 kg.