Gorak ukus komercijalizacije

Dakar pratim od njegovog prvog izdanja daleke 1979. godine. Kao klinca odmah me je zainteresovao kao sportski fenomen, avantura i jurnjava po pustinji na motorima i u automobilima, nekakvih prašnjavih, mršavih i neobrijanih čudnih likova, ekscentrika i pozitivom „nahranjenih“ simpatičnih „ludaka“. Inicijalno, Thierry Sabine tvorac Dakara, sve to je zamislio kao amatersko takmičenje.

Tadašnji duh Dakara, atmosfera, ekscentričnost i pozitivno ludilo koji su ga okruživali bili su najbolja reklama. Nikakav današnji PR ili marketinška agencija ne bi mogli postići takav napredak u popularnosti i globalnom značaju trke kakav je dosegnut u svega par izdanja.

Sam rast broja učesnika je najbolji pokazatelj kojom brzinom je Dakar koji se tada zvao Paris-Dakar galopirao uz globalnu piramidu popularnosti prema vrhu. Na prvom izdanju Dakara startovalo je 182 takmičara, a već 1982. – 382! U samo četiri godine broj učesnika se više nego udvostručio. U to vreme nije postojao internet, na televiziji u tadašnjoj Jugoslaviji smo imali dva programa - Prvi i Drugi, a pisani mediji tj. novine su bile prozor u svet. Da biste postali novinar, morali ste završiti fakultet - smer novinarstvo. Ništa nije bilo lako, jednostavno i dostupno jednim klikom na tastaturu. U takvom svetu gde su samo prave vrednosti mogle doći do izražaja Dakar je rastao.

{{related-post-1}}

Za Dakar kobne 1986. 14. januara, tekom etape u Maliju, u noći i pešćanoj oluji pada helikopter u kojem su nastradali Thierry Sabine, pesnik Daniel Balavoine, pilot helikoptera Fransoa-Gzavije Bagnoud, novinarka Natali Odent i Žan-Pol Lefur koji je bio inženjer radiofonije. Sabinov pepeo je kasnije razvejan kod Izgubljenog drveta u Nigeru, koje je postalo njegovo poslednje konačište i nakon toga ostalo zabeleženo kao „Arbre Thierri Sabine“. Pokojni Sabine je imao svega 36 godina. Uprkos tom tragičnom događaju trka nije prekinuta nego je u punoj kilometraži (14.000 km) privedena kraju.

Gilbert Sabine otac pokojnog Thierrya nastavio je voditi trku 1993. godine kada mu je doslovno otima današnji vlasnik A.S.O. Kada sam 2011. treći put nastupio na Dakaru, Francuzi koji su mi bili podrška na trci pričali su mi o tome kako su ljudi iz A.S.O.-a ometali Sabinea i minirali mu trke kako bi je preuzeli za što manju cenu.

Nakon toga počinje ta negativna komercijalizacija trke, iz godine u godinu cena nastupa raste i postaje sve više nedostupan većini potencijalnih učesnika. A.S.O. gleda sve kroz novac i zato je Dakar danas bleda i jadna slika onoga što je nekada bio veličanstveni sportsko - avanturistički događaj. U svojim najslavnijim godinama Dakar je bio najveća sportska drama koja je postala sinonim za početak nove godine i okupirao je svetsku javnost skoro pa celi januar. U tim slavnim vremenima, Dakar je trajao tri sedmice po uzoru na Tour de France.

Sadašnji Dakar mi izgleda onako kako bi pretpostavljam izgledao kastrirani junak. Kako je FIA ušla u Dakar unazad petnaestak godina što se po mom mišljenju nikako nije smelo dogoditi sve je postalo još i gore. Lično protivnik sam velikih organizacija naročito u sportu. FIA i FIM doslovno uništavaju Dakar jer ga prilagođavaju svojim kriterijima i normama, to im dobro uspeva  i sada su ga već dobrano uništile.

Dakar, WRC, DTM su neke od žrtava FIA birokratije. Da nema FIM-a i Moto GP bi imao daleko veću popularnost i posećenost na trkama. Ta suluda i nerealna poskupljenja koja velike organizacije nameću sve manje ljudi i timova je spremno plaćati.

Dakar je odveden iz Afrike u Južnu Ameriku kao zbog sigurnosti i opasnosti od terorističkih napada. To je slobodno mogu kazati glupost. Jean Louis Schlesser već godinama organizuje trku Africa Eco Race po uzoru na Dakar i to bez ikakvih problema. Ove godine je bilo 16. izdanje sa startom u Monacu i ciljem u Dakru.

Nervira me kada se prava istina, a to je u slučaju Dakara jurnjava za novcem, prikriva tobože pod plaštom sigurnosti. Zapravo, kada malo bolje razmislim, za sve gluposti koje naprave kao razlog se navodi sigurnost. Zato su iz trke potpuno bez razloga izbačeni Carlos Sainz, Sebastian Loeb, Laia Sanz. Doslovno time je trka, barem što se tiče takmičarskog dela, osakaćena.

Dakar se nikada nije smeo „odvući“ iz Afrike, jer za to nije bilo razloga osim A.S.O.- ove pohlepe. Jedan podatak koji pratioci Dakara verovatno ne znaju. Kada je dan pre starta 2008. trka otkazana, nikome od učesnika nije vraćena startnina niti novac od akreditacije za članove pratećeg tima.

Startnina i akreditacije za prateći tim su golem novac. Evo brojki: 28.000 evra startnina za auto, 9.700 svaki mehaničar, 3.500 svako prateće vozilo, 3.500 novinar, snimatelj ili fotograf, 7.000 prateće teretno vozilo. Mene su samo te stvari 2011. koštale 69.400 eura. U timu sam imao 2 prateća vozila, dva mehaničara, fotografa i snimatelja, a ja sam ako se upoređujem s velikim timovima mali kao crv. Poređenja radi, VW Tuareg tim je te godine na Dakar doveo 300 ljudi i 60 vozila a budžet tima je bio 25 miliona eura. Otkazivanjem trke 2008. A.S.O. je zaradio desetine miliona.

Zato sam na početku komentarisanja napisao da ne podržavam velike organizacije u niti jednom sektoru delovanja političkom, vojnom, medicinskom... Pa ni sportskom! A.S.O. je veliki i moćan, a kao takav postaje interesantan politici. Politika, korupcija, interes i novac su jedno telo i zato postoje tako velike organizacije da bi se lakše mogla sprovoditi kontrola u smislu kada i gde će se nešto dešavati. Sport generalno gledajući ima golem uticaj na ljude i društvo i zato je sada postao predmet da ne kažem alat u rukama moćnika, koji ga koriste da poturaju svoj interes i zgrću milijarde.

Privatnici već decenijama nemaju nikakve šanse protiv fabričkih timova, jer basnoslovne iznose za pripremu i takmicenje samo veliki proizvođači mogu da iznesu

Dakar je nastao u glavi jednog fantastičnog mladog čoveka, entuzijaste i zaljubljenika u sport i bio je genijalno zamišljen. Trka svih trka - to je trebalo da bude, dostupan većini, a sada je postao igralište za bogataše i njihovu decu. Na startnoj listi sve je manje otkačenih entuzijasta, koji marljivo rade celu godinu i dižu kredit, a godišnji odmor koriste da bi nastupili na Dakaru. Taj duh je gotovo pa isčezao isto kako izumiru neke divlje i prekrasne životinjske vrste.

Nemojte me pogrešno shvatiti, nemam ništa protiv fabričkih ekipa ili bogatih privatnih timova, ali mi smeta kada je sve podređeno njima. U oktanskim sportovima novac će uvek praviti razliku i donositi određenu prednost onima koji ga imaju. Ali zašto bezraložnim dizanjem cena i nametnutim nepotrebnim troškovima onemogućiti nastup onima koji nemaju bogatstvo.

Profesionalci takmičari su čudo, njihova veština je fascinantna i prelepo ih je gledati dok jure kroz pustinjska bespuća. Njihova borba za svaku sekundu piše izvanredne sportske trilere ali tu nedostaju one životne priče amatera. Onih koji su došli na Dakar da ga odvezu i medalju za završetak trke ponosno obese na zid, kako bi je svakog dana ugledali i setili se nekog momenta koji nigde drugde ne mogu doživeti. To i takvi učesnici su deo folklora trke, nadam se da neće izumreti kao što je izumro čudnovati kljunaš.

Sada kada je trka završena i spustila se zavesa na pozornicu, vlasnicima A.S.O.- a. preostao je najslađi deo posla - da uključe mašine za brojanje novca i vide koliko su novih miliona stavili na svoj konto. Thierry Sabine se verovatno okreće u grobu i nije mu miran večni počinak.

Poštovani čitaoci i pratioci Dakara, nadam se da Vam nisam bio dosadan i da sam Vam uspeo dočarati deo noga što se dešavalo na ovogodišnjem 47. izdanju još uvek fascinantne trke. Budite zdravi, srećni, mislite na druge i vozite oprezno!

‍