Kako je jedan od najvećih vozača F1 dospeo u sedište bolida

Prošlo je nešto više od deset godina otkako je Mihael Šumaher, jedan od najuspešnijih automobilista svih vremena, posle pada na skijanju u Meribelu u Francuskoj zadobio teške povrede glave, od kojih se i danas oporavlja. Čitava planeta upoznata je sa teškim i dugotrajnim procesom oporavka velikog automobilskog asa koji kao da nikad tokom karijere nije uživao više simpatija i podrške kao od momenta kad se dogodila nesreća koja mu je promenila život.

Mnogi koji su sedmostrukog svetskog šampiona čak i otvoreno mrzeli dok je bio na stazi, postali su zabrinuti za njegovo zdravlje od prvih strašnih vesti. Često su „surfovali” netom za podacima i vestima koji bi ulili barem i najmanji tračak nade u njegov potpuni oporavak, pa su sasvim sigurno i oni, uz proverene fanove, doprineli da Mihael Šumaher tokom 2014. godine bude najtraženiji sportista na pretraživačkom gigantu „Gugl”, sa čak tri milijarde pretraga! Tokom godina, interesovanje je opalo, ali s vremena na vreme, posebno kad su godišnjice i jubileji u pitanju, mediji koji tragaju za senzacionalizmom i jure „klikove” i posete na svojim sajtovima, „sete” se Šumahera i njegove tragedije, izmišljajući vesti o njegovom stanju, koje porodica, posebno oni najbliži, supruga Korina, ćerka Đina i sin Mik, čuvaju sve ove godine. Teško je i pretpostaviti kakvu životnu borbu već deceniju vodi danas 55-godišnji Šumaher, ali kad god se povede priča o njegovom zdravstvenom stanju, obavezno na red dođe i podsećanje na briljantnu karijeru prepunu vrhunskih dostignuća, ali i kontroverzi zbog čega je Mihael Šumaher i danas obavezan deo brojnih rasprava na temu „ko je najveći vozač Formule jedan svih vremena”. Njegova „kandidatura” stoji i danas, a sledi kratak podsetnik šta je sve to postigao Mihael Šumaher…

Kao i svi veliki vozači i Mihael Šumaher je karijeru započeo u kartingu. Sa šest godina stigao je do prve klupske titule u Kerpenu, a da bi mogao da se takmiči sa licencom i sa 12 godina, morao je da je izvadi u Luksemburgu, s obzirom na to da nemački propisi nisu dozvoljavali dobijanje licence pre 14 godina.

{{related-post-2}}

Juniorski šampion Nemačke u kartingu postao je 1982. godine, kao 13-godišnjak, a dve godine kasnije osvajao je razne šampionate u Nemačkoj i Evropi. Nemački i evropski šampion postao je 1987. godine, a prvi korak u vožnji jednoseda napravio je tek 1988. godine, kada je sa 19 godina učestvovao u takmičenjima Formule Ford i Formule Kenig, koje je kasnije i osvojio. Sledeće godine, potpisao je za tim menadžera Vilija Vebera WTS i postao vozač u Formuli 3. Početak saradnje sa Veberom bila je prekretnica u Šumaherovoj karijeri, s obzirom na to da je menadžer od tog trenutka vodio računa o svim finansijskim izdacima, a zauzvrat je potpisan čuveni „pakt” po kom je Veberu pripadalo 20 odsto svih vozačevih prihoda dokle god budu sarađivali. A neke procene govore o oko milijardu evra koje je Šumaher zaradio tokom takmičenja u Formuli 1.

Boravak u „najbržem cirkusu” počeo je slučajno, kad se 1991. godine pred Veliku nagradu Belgije iznenada otvorilo mesto u bolidu ekipe Džordan. Belgijski vozač Bertran Gašo je završio iza rešetaka posle fizičkog obračuna u Londonu, a Veber je reagovao kao zapeta puška i u kokpit „bacio” svog pulena, tada poznatog kao fabričkog vozača Mercedesa u trkama izdržljivosti. Tu „akciju” Mercedes je platio 150.000 dolara, ali sve se isplatilo već posle kvalifikacija na kojima je Šumaher šokirao automobilski svet senzacionalnom sedmom pozicijom na „gridu”. Trka na stazi Spa, međutim, potrajala je manje od jednog kruga zbog kvara, ali to pojavljivanje bilo je dovoljno da Veber pronađe stalni angažman za svog vozača u ekipi Beneton Flavija Brijatorea. Šumaher je tako preko noći preotet Ediju Džordanu, ali prelazak u Beneton se isplatio pošto je Šumaher samo godinu dana kasnije, na istoj stazi u Belgiji, zabeležio prvu od 91 pobede, koliko je ostvario u karijeri.

Sa Benetonom je osvojio ukupno 19 Velikih nagrada, a kruna saradnje sa ovim timom bile su dve uzastopne titule svetskog šampiona – 1994. i 1995. godine. Posle drugog naslova, Šumaher se odlučio na najznačajniji korak karijere, kada je 1996. godine prešao u Ferari, prihvatajući izazov da najpopularnijem timu u istoriji „cirkusa” donese titulu koja se čekala od 1979. godine. Šumaher je bio najznačajnija karika u mašineriji koja je formirana sa samo jednim ciljem – da se osvoji šampionat. Uz njega, ključne osobe bili su Žan Tod i Ros Bron, koji su na briljantan način „fino podesili” mašineriju iz Maranela koja je sledećih desetak godina dominirala šampionatom, konstantno se boreći za titule. Nije, naravno, sve išlo glatko od samih početaka, ali Šumaherova briljantna pobeda po kiši te 1996. godine u Barseloni, kao prva za „skuderiju” od ukupno 72, pokazala je da su na pravom putu.

{{related-post-3}}

Uz neka manja posrtanja, najveći problem za Šumahera na putu do prve titule sa Ferarijem bio je lom noge na VN Velike Britanije 1999. godine, ali već sledeće sezone, Nemac je doneo ogromnu radost „tifozima” osvajanjem prve od pet titula u nizu, u godinama potpune dominacije Ferarija. U tim sezonama Šumaher je „vladao” šampionatom, a publika se već uveliko polarizovala na one koji ga obožavaju sa jedne i one koji su mu u potpunosti osporavali talenat ili ga čak i mrzeli, sa druge strane. Tome su doprinele neke neslavne epizode posle duela sa najvećim rivalima za titule – 1994. godine Šumaher je postao šampion posle famoznog sudara sa Dejmonom Hilom na poslednjoj trci sezone u Australiji, a onda je tri godine kasnije na sličan način u Herezu pokušao da stigne do titule u direktnom duelu sa Žakom Vilnevom. U Španiji je Šumaher završio pokraj staze, Vilnev je osvojio titulu, a Nemac je kažnjen diskvalifikacijom i brisanjem svih bodova koje je osvojio u sezoni, što mu je definitivno najveća mrlja u karijeri. Sa druge strane, pamte se njegovi dueli sa Mikom Hakinenom koji je uspeo da postane svetski šampion 1998. i 1999. godine, a obojica su u intervjuima naglašavali onog drugog kao najvećeg i najpoštovanijeg rivala u karijeri, s obzirom na to da su okršaji dvojice asova počeli još u nižim kategorijama.

U sezoni 2004. godine, Šumaher je do svoje poslednje titule stigao sa 13 pobeda u 18 trka

U eri Ferarija, Šumaher je oko sebe je imao „armiju u crvenom” koja je kao nikad do tad funkcionisala gotovo savršeno, sa jedinim ciljem - da svom prvom vozaču obezbedi najbolji bolid

Za mnoge, pogibija Ajrtona Sene 1994. godine razlog je Šumaherovog velikog uspeha, s obzirom na to da je tragičnom smrću Brazilca Mihael ostao bez rivala koji bi ga možda sprečio da ostvari uspehe u Benetonu, a možda i da mu kasnije preotme mesto u Ferariju… Svet je, nažalost, ostao uskraćen za taj sudar titana, ali ostaće upamćene Šumaherove borbe sa Hilom, Vilnevom, Hakinenom, Kultardom, Montojom, ponekad i sa timskim kolegom Baričelom, koji je tokom zajedničkih godina u Ferariju bio jasno označen kao „broj dva”. Fernando Alonso i Reno su 2005. i 2006. godine zaustavili „osvajački pohod” Šumahera i Ferarija, a Nemac je na Velikoj nagradi Italije, u trenutku kad je bilo jasno da će Alonso odbraniti titulu, saopštio senzacionalnu vest da se povlači iz Formule jedan. To je, ispostavilo se, bila samo privremena odluka pošto se, jednako senzacionalno, posle tri sezone pauze, 2010. godine, ponovo vratio u „cirkus”, ovog puta kao deo novoformiranog tima Mercedesa sa Rosom Bronom na čelu. Šumaher je pomogao u razvoju jednog od najuspešnijih timova današnjice, ali njegov trogodišnji „povratak iz penzije” nije bio ni približno uspešan kao prvi deo karijere. Definitivno se povukao na kraju sezone 2012. godine i nastavio da uživa u čarima adrenalinskih sportova, što je posle samo nekoliko meseci skupo platio…

Mihael Šumaher upisan je u anale automobilizma kao jedan od najuspešnijih vozača kad su u pitanju pobede, titule i brojni rekordi koje je oborio tokom karijere, a koje su kasnije ugrozili i dostigli neki novi asovi, poput Luisa Hamiltona i Maksa Verstapena. Ali, Šumaher je pomerio granice i kad je reč o fizičkoj pripremi vozača, neumorno radeći na tome da u svakom trenutku bude spreman na najveće napore, kako bi bez ikakvih problema mogao čitave trke da vozi u maksimalnom tempu, ponekad i veliki broj krugova na kvalifikacionom nivou, ako bi tim to od njega tražio. A, posebno u eri Ferarija, oko sebe je imao armiju u crvenom, predvođenu Žanom Todom, koja je kao nikad do tad, a deluje ni posle, funkcionisala gotovo savršeno, sa jedinim ciljem da svom prvom vozaču pruži najbolji bolid koji će on dovesti do željenog cilja. Šumaher i Ferari postavili su standarde koje su kasnije sledili i unapredili Mercedes sa Hamiltonom i Red Bul sa Verstapenom i to je još jedno dostignuće po kojem će se pamtiti jedan od najvećih vozača svih vremena. Njegova životna bitka i dalje traje, a svi koji i dalje misle na njega i pamte sportska dostignuća najčešće se sete legendarne Šumaherove izjave koja budi nadu:

„Uvek sam verovao da nikad, nikad, ne treba odustati i da se treba boriti dokle god postoji i najmanja šansa.”

Keep fighting Michael!

UKRATKO O ŠAMPIONU

Mihael Šumaher rođen je 3. januara 1969. godine u Hirt-Hermilhajmu, Nemačka. Oženjen je Korinom, sa kojom ima ćerku Đinu-Mariju (rođena 1997.) i sina Mika (rođen 1999. godine).

U kartingu je osvojio brojne titule u Nemačkoj, a izdavajaju se: prva titula, 1984 – u nemačkom „junior kart” šampionatu i 1987 – titula karting šampiona Nemačke. Iste godine postao je i šampion Evrope. Od 1988. godine učestvuje u trkama jednoseda, u nemačkoj Formuli Ford i Formuli Kenig, čije šampionate lako osvaja i 1989. godine seli se u nemačku Formulu 3, gde postaje član WTS tima Vilija Vebera sa kojim 1990. godine osvaja titulu, kada pobeđuje i na čuvenoj uličnoj trci u Makau. Krajem iste godine priključuje se Mercedesovom sportskom programu i nastupa u šampionatu prototipa, zahvaljujući kojem je 1991. godine nastupio na trci „24 časa Le Mana” i osvojio peto mesto, u ekipi sa Karlom Vendlingerom i Fricom Krojcpointnerom.

U Formuli jedan debitovao je 25. avgusta 1991. godine, na trci za Veliku nagradu Belgije u Spa-Frankošampu, za volanom „džordana 191”. U karijeri je nastupio na 308 gran-pri trka, na kojima je zabeležio 91 pobedu, 68 pol-pozicija i 77 najbržih krugova, a čak 155 puta našao se na podijumu. Mihael Šumaher 40 puta ja zabeležio pobedu uz pol-poziciju, a 22 puta ostvario je het-trik: pobedu, uz pol-poziciju i najbrži krug na trci. Osvojio je sedam titula svetskog šampiona u Formuli jedan: 1994. i 1995. godine kao vozač Benetona i 2000, 2001, 2002, 2003. i 2004. godine kao član Ferarija.

Prva pobeda: VN Belgije, 30. avgusta 1992. godine („beneton B192”), poslednja pobeda: VN Kine, 1. oktobra 2006. godine („ferari 248 F1”). U vođstvu na Velikim nagradama je proveo 5.111 krugova, ili 24.144 kilometara.