Auto Moto Revija | Sve o automobilima i aktualnim dešavanjima

AKTUELNO

3/3/2025

Spas ili propast: Kupuje li BMW Motorrad čuveni KTM?

Turbulentni dani na „bajkerskoj“ sceni

TEST

18.2.2025

Vozili smo najveći Mazdin SUV: Luksuz za sedmoro i hibridni pogon

Mazda CX-80 2.5 PHEV AWD

LEGENDE

March 26, 2021

Mlađima uvek dajem prednost

Miodrag Mika Đelmaš jedan je od najpoznatijih automobilista sa ovih prostora, priznat i cenjen, ne samo zbog mnogobrojnih pobeda i šampionskih titula koje je izvojevao za volanom, već i zbog nesebičnog zalaganja za mlade vozače

Miodrag Đelmaš

Štrkljasti momak širokog osmeha i vanserijskog talenta preselio se u legendu 26. septembra 2003. godine, kada je tragično stradao na brzinskom ispitu Mitrovac, tokom 36. YU relija. Nesrećni udes prekinuo je vrtoglav uspeh beogradskog reliste, kojem su predviđali brz proboj u elitu evropskog reli sporta. Martinović nikada nije izletao – prvi incident preselio ga je u legende. Ostaje žal među svim ljubiteljima relija i Mirkovim navijačima što vižljasti dečak sa Voždovca nikada nije seo u „veliki” reli automobil, mada ni ove koje je vozio najčešće nisu bili iole spremni. Redovni servisi posle relija – varenje centralnog tunela i zadnjih koševa, njegove „trkačke sprave” su se ponekad i bukvalno raspadale!

Takmičarska karijera Bogdana Damjanovića, kao vozača i suvozača, trajala je nepunih 6 sezona. Od 1968. do kraja 1973. odvezao je nekoliko relija i skoro sve trke na krugu, kao i nekoliko brdskih. Okitio se sa dve titule Šampiona Jugoslavije, prve i poslednje godine svoje karijere. Kao uspešan arhitekta karijeru je, pre i posle trka, gradio u zemlji inostranstvu, a život je tragično izgubio u svom domu u Beogradu pod nerazjašnjenim okolnostima

Jedan od legendarnih asova za volanom, Milivoje Božić, svrstava se u pionire sprskog i jugoslovenskog auto-moto sporta. Još početkom pedesetih godina prošlog veka ravnopravno se nosio sa slavnim evropskim asovima na stazama širom kontinenta, što ne bi bilo moguće da po direktivi Josipa Broza nije dobio trkački automobil. Svojevrsna potvrda talenta i vozačkog umeća nisu bili samo uspesi na domaćoj i međunarodnoj sceni, već i dobijanje licence za vožnju Formule 1

Miodrag Savić Šilja je dvostruki šampion Jugoslavije na kružnim stazama, a pored dve titule prvaka u klasi, osvojio je i četiri vicešampionska odličja na krugu i brdu. Naš sagovornik otkriva na koji način je krenuo put trka, zbog čega je prodao pobednički „suzuki” kako bi prekinuo sezonu, koju je ipak okončao naslovom prvaka države, kako ga je Paja Komnenović spasao od prevremene „penzije”, zašto se sa kumom Susijem na stazi doživljavao kao najljući neprijatelj

Karijera Vitomira Cvetića i danas traje, doduše u smanjenom obimu, ali svima omiljeni Susi i dalje ne može bez trke. Vozio je sve što se ikada u Jugoslaviji, SCG i Srbiji vozilo na stazama, ali je ostao upamćen kao doktor za čuvenog „fiću”, u kojem je 41 put bio na podijumu! Pehare i ne broji odavno, misli da ih ima oko 600, zbog nedostatka prostora za trofeje mnoge je i poklonio. U najlepšem sećanju ostaju periodi karijere u klubovima Jugoauto, Rakovica i Tref. Cvetić nije samo „običan” automobilista, on je i svedok raznih sportskih i društvenih epoha, ljudi i događaja

Velimir Jovanović, svima omiljeni i poznati Beograđanin, poznatiji pod nadimkom Bugarin, zaokružio je legendarnu eru trkanja u „fićama”, s dve titule osvojene 1989. i 1990. godine. Cela familija je imala veze s točkovima, pa je sasvim logično da se i Velimir zainteresovao za trke. Povučeni i nenametljivi momak sa Zvezdare je zapravo uvek želeo da vozi moto-trke, ali je tu ideju osujetila majka. Jovanović je jedan od retkih svestranih vozača, pošto je aktivno vozio i brdske trke i reli, iako je u suštini krug bio njegova primarna disciplina. Riznica trofeja je povelika, ali pravi uspeh su prijateljstva sa staze i uspomene za ceo život. Vozio je svašta od trkačkih sprava, ali jedan „abart” je ostao neostvarena želja. Poslednju trku je vozio 2007. godine, ali to ipak izgleda nije bio oproštaj

Jedan od sinonima za istoriju domaćeg auto-sporta je ime Obrena Tešića. O njemu se duže od četvrt veka ispredaju priče i legende. Kao omaž jednom takvom velikanu, napravili smo priču na jedan specifičan način, slušajući o Obrenu iz sećanja njegovog sina Nemanje. Reli sport je bio Obrenu sve, ali su kuća i porodica bili iznad svega. Zbog svoje naravi i neposrednosti, veliki as je bio rado viđen u svakom društvu i svim prilikama. Rastući uz oca na trkama, Nemanja je upijao očeva iskustva za svakodnevni život. Trke nikada nisu uticale na porodicu, slava ga nikada nije promenila

Za opredeljenje da se bavim auto-moto sportom i za sportske uspehe najviše sam zahvalan svom Dragoljubu, kaže naš proslavljeni as Miodrag Mika Đelmaš, koji u razgovoru za našu Reviju otkriva mnoge zanimljive detalje iz života svog oca. Između ostalog, zbog čega Dragi nije primio odlikovanje u Narodnoj skupštini već na kućnom pragu, ali i to kako je automobil iz porodičnog dvorišta, umesto u Titovoj kolekciji, završio kod Aleksandra Rankovića

Ovo je priča o čoveku koji je dobar deo života posvetio automobilizmu, čovek kojeg retko ko zna po pravom imenu, ali kada se pomene Gule, e to je već druga priča! Čuvena šampionska „Zvezdana” je verovatno najslavniji trkački automobil na domaćim stazama, prvi „fića” s imenom i simpatičnom istorijom. Njegova karijera nije bila osobito duga, njega nećemo pamtiti po titulama i pobedama, on je „čovek iz senke” koji je bio zadužen za tehničke „kerefeke”, ideje, inovacije, ali pre svega za dobru atmosferu. Trke je počeo da vozi nekako iz inata, na „prozivke” drugih, a kasnije je bio deo timova mnogih velikih šampiona, poput Jovice Milovanovića, Pavla Komnenovića i drugih. Trke su za njega i bukvalno bile život, pehari i medalje su prolazni, a prijateljstva i sećanja ostaju da se pamte. Danas „na kašičicu” prati dešavanja na stazama, nedostaje mu upravo ta „hemija” koje više nema među takmičarima

Zlatko Franković svrstava se u pionire auto-sporta u Jugoslaviji. Jedan je od retkih šampiona koji je čitavu trkačku karijeru proveo u „zastavi 750” i do kraja joj ostao veran. Najviše uspeha imao je u reli takmičenjima, gde je 1972. godine osvojio jedinu šampionsku titulu i jednom je bio treći u klasi. Vozio je i brdske i kružne trke, pobeđivao na Letnjoj ligi i jednom je osvojio naslov vicešampiona države na kružnim stazama

Možda nije veliki šampion, možda i nema nebrojeno vicešampionskih titula i ostalih trofeja, ali je Vladan Sokić čovek koji je život bukvalno posvetio automobilskom sportu. Temperament i britki jezik su ga uvek koštali u sportu i životu, ali to je jednostavno on. Njegov je bio prvi privatni klub kod nas, a za njega su vozili čuveni Andrej Kulundžić i Slovenac Boris Popovič, koji su iz tadašnjeg Vivs sporta otišli daleko put evropskih visina. Naš sagovornik jedan je od retkih koji je objedinio sve uloge u sportu – takmičara, orgnizatora i funkcionera. U bogatoj karijeri vozio je sve i svašta, od „fiće”, preko „BMW-a”, „lanče” do tada nove „honde integre”. Sve discipline su mu bile zanimljive na svoj način, ali je reli uvek imao posebno mesto u njegovom srcu. I danas prati trke i voljan je da pomogne iskustvom u teškom trenutku, kako bi sport ponovo došao na mesto koje zaslužuje

Jedan od naših najuspešnijih reli vozača u automobilski sport ušao je tek u 28. godini, ali to nije osujetilo njegovu trkačku karijeru, koja je trajala duže od dve decenije. Na stazama od Triglava do Đevđelije, skromni Užičanin je prigrabio čak osam titula šampiona Jugoslavije na reliju, od toga sedam u klasi i jednu u generalnom plasmanu, kao i sedam naslova vicešampiona. Oprobao se u raznim automobilima i klasama – vozio je „fiću”, „suzuki svift”, „ford eskort RS kosvort”, „lanču deltu HF integrale” i na kraju „jugo 65”

Na prvi pogled (pre) ozbiljan i „hladan”, jedan od najuspešnijih srpskih suvozača je zapravo ostao jedan veliki dečak koji i dalje voli trke istim onim žarom kojim je zavoleo auto-sport. Druženje i dogodovštine su ga decenijski vezale za reli, a titule i Zlatna kaciga stigli su pred kraj karijere. Ni sam ne zna da nabroji sve vozače s kojima je sarađivao. Bogato iskustvo po završetku karijere pretočio je u rad na unapređenju sporta, u ulozi funkcionera. I pored svih pobeda i titula, u sećanju ostaju „rani radovi” i period čistog amaterizma i trkanja iz strasti. Zabeleške staze, poznatije kao „radar”, čitao je čak i na grčkom!

Boško Marković je jedan od onih povučenih i neprimetnih asova, koji je prve korake u svetu automobilizma napravio pod pseudonimom, jer je trebalo sakriti od majke da se njen sin bavi trkanjem. Za volanom se obreo skoro pa slučajno, jer je Markoni želeo pre svega da se bavi konstruisanjem i unapređenjem motora. Snažan uticaj na njegovu karijeru imao je Sava Janković, koji ga je naučio svim „cakama” i „forama” za doradu motora. Jedna ali izuzetno vredna titula osvojena u okršaju s tadašnjim velikim imenima ovog sporta čini ga vrlo ponosnim, ali i svesnim da je bolje kvalitetno raditi drugome motore, nego se trkati za svoj groš bez para. Kod Markovića je sve moglo, samo nikako crveni automobil!

Ica Matošević je jedan od starih vitezova automobilskog sporta, čovek kojem su druženje i dobre vožnje bile ispred svakog rezultata. U sportu je pronašao sebe, naučio da pobeđuje, gubi i voli, stekavši prijatelje do groba. Najvećim uspehom smatra broj ljudi koji su uz njega ušli u auto-sport i u njemu ostali. Karijeru je odavno završio, trke gotovo da i ne posećuje, ali se u njegovoj staroj garaži i dalje druži, uz nezaboravne priče o prohujalim vremenima. Pre automobilizma, Matošević se okitio i titulom državnog prvaka u kajaku! Bio je deo mnogih nezaboravnih manifestacija, ali i glumac u čuvenom filmu „Nacionalna klasa”. Za sebe kaže da je Jugosloven i zakleti Zemunac, gde je odrastao i gde i danas živi. Sin Davor nastavio je trkačku tradiciju, mada u nešto drugačijem obliku

Nakon punih 35 godina rada u moto-sportu i 19 godina prethodne takmičarske karijere, Božidar Mihailović rešio da upravljanje sportom na dva točka ustupi mlađim snagama. Popularni Boža Boks ostaće upamćen kao srčan vozač, inovativni tim menadžer i čovek koji je ujedinio motocikliste celog Balkana u jedinstvenu uniju. Vozio je sve moguće klase tadašnjeg prvenstva Jugoslavije, trkao se protiv velikih imena, oformio i vodio poznate timove, ali i utirao put mlađim naraštajima moto-sporta na ovim prostorima

Sedamdesete godine prošlog veka mogu se okarakterisati kao „zlatno” doba jugoslovenskog auto-sporta, naravno i srpskog. Tri kategorije takmičenja – krug, brdo i reli, uz veliki broj vrhunski pripremljenih automobila u raznim klasama činili su nacionalni šampionat Jugoslavije preslikanom evropskom scenom. U takvim okolnostima i titule osvojene u to vreme imaju posebnu težinu, a jedan od višestrukih šampiona iz tog vremena je i Miodrag Miki Živanović

Krajem sedamdesetih godina u Beogradu je, na inicijativu Branimira Perića Džoa, počeo da se igra Autobol, jedinstveni sportski spektakl nastao u Brazilu, u kojem su naši poznati automobilisti u „fićama” „šutirali” džinovsku fudbalsku loptu, pokušavajući da je uguraju u gol. Uz spektakle na stadionu Tašmajdan, igralo se i u Kruševcu i Sarajevu, a „autobolisti” Dinama iz Zagreba gostovali su Crvenoj zvezdi u Beogradu na pravom „zapaljivom” derbiju

Šta god radili u životu, braća Velimir i Vojislav Pijević su radili zbog druženja, takmičenja i trkanja. Od električarske radnje, preko zastupništva Renoa, do poslednjih meseci života, uvek su se kod njih prožimale trke u mislima i pričama. Sam bog zna kome su sve KEP kao klub, a potom i Pijevići lično, pomogli, poklonili, kupili deo ili gume, sve za sport. Rani počeci bili su vezani za kružne trke, ali je i za Velimira, a pogotovo Vojislava, reli bio jedina disciplina koju su istinski voleli. I dok je stariji Velimir prerano napustio ovaj svet, Vojislav je uspeo da napravi velike uspehe, ali i „iskuje” nove suvozače, pre nego što se pridružio bratu u Carstvu nebeskome. Od naslednika je Vojkanov sin Branislav nasledio ljubav i posvećenost trkama